Kandida Batista je brazilska profesionalna kuvarica, Plejboj model, supruga i majka. Radila je u restoranima sa Mišlenovim zvezdicama u Pragu i Beču zajedno sa poznatim kuvarima kao što je Gordon Remzi. Nakon što je postala majka, za Kandidu je postalo izazovno da isprati zahteve Mišlen restorana dok se stara o bebi.
Za jednu emisiju, Kandida je naglasila hitnu potrebu za kulturološkim pomakom u kulinarskoj industriji kako bi se osigurala dobrobit zaposlenih majki, tako da ne moraju da biraju između karijere i privatnog života. Nakon što je radila kao kuvarica u tri zemlje, shvatila da je ovo pitanje globalno, a ne geografsko.
A mi vam njenu priču prenosimo u celosti:
„Ono što volim kod kuvanja je to što mogu da podelim svoju istoriju i kulturu, upotrebim sastojke i pretvaram ih u jedinstveno jelo u kome će drugi uživati. Kuhinja je internacionalno okruženje jer možete da kuvate bez obzira na obrazovanje ili poreklo. Zanimljivo je upoznati ljude iz različitih sredina i slušati njihove priče, naučiti kako rade sa hranom. Ali kada sam odlučila da se bavim kulinarstvom, nisam znala da će moja karijera uključivati rad od 100 sati nedeljno.
U Pragu sam dobila priliku da radim u novom restoranu slavnog kuvara Gordona Remzija koji je dobio Michelin zvezdu. Moj tipičan dan je trajao 16-18 sati — bilo je ludilo! Radila sam to jer sam bila mlada i trebalo mi je to iskustvo. Ali kada sam odlučila da osnujem porodicu, rad u Michelin kuhinji više nije bio opcija. Nakon što sam se porodila, bilo mi je teško da se vratim istom načinu života. Zato sam otišala da kuvam u rezidenciji brazilskog ambasadora, gde smo imali slobodne vikende i praznike. To mi je omogućilo da platim račune, ali nije nužno bilo dobro za moju dugogodišnju karijeru. Htela sam da kuvam u svetski prepoznatljivim restoranima.
Kada je moja ćerka bila u vrtiću, unajmila sam dadilju, ali sam je plaćala više nego što sam zarađivala. Na poslu sam se takmičila sa mlađim, slobodnim kolegama koji su bili voljni da rade više za manje. Ali kao majka želela sam manje sati, više novca i ravnotežu između posla i privatnog života, što je izgledalo nemoguće. A nemogućnost pronalaženja tog balansa izazvala je depresiju. Osećala sam da ne živim svoj puni potencijal profesionalno ili kao majka. Bilo je nemoguće imati sve.
Ako svom šefu kažete da možete da radite samo 8-10 sati dnevno, oni će vam dati otkaz. U nekim Michelin kuhinjama glavni kuvari jure zvezde, tako da su sami bili tamo danju i noću. Ali cena je bila visoka za sve uključene. I danas, kada večeram na takvim mestima, uživam u prelepoj hrani, ali me rastuži pomisao na sve zaposlene. Rade dugo, žrtvuju lične živote, a njihova mesečna plata je manja od cene večere za četvoro.
Dugačko radno vreme je teško za nove mame, ali i za sve ostale. Kuhinja je okruženje gde ste pod visokim pritiskom. Osoblje je pod stresom, prezaposleno i nema prava da se žali. Moramo da u određenom vremenskom periodu posetiocima predstavimo hranu najboljeg kvaliteta — to je veoma stresno.
Ali postoje načini da se industrija učini manje stresnom za sve, posebno za zaposlene majke. Nedavno sam sarađivala na otvaranju novog restorana u Beču. Napravila sam plan kako bi mogli da organizuju sve kuhinjske zadatke na način da svako od zaposlenih ima uredne smene i pauze. A osoblju je dozvoljeno da izađe iz kuhinje, udahne svež vazduh i pojede pravi obrok. Ne možete očekivati da će neko dati sve od sebe kada nije spavao ili je iscrpljen. Kada radite u dve smene i ne viđate svoju porodicu, to utičete na vaš profesionalni odnos. Naljutiš se i započneš svađu u kuhinji.
Toksičnost u restoranskoj industriji utiče na mentalno zdravlje radnika. Istraživanje Paracelsus Recovery iz 2019. pokazalo je da se 81% kuvara bori sa „oslabljujućim“ nivoima stresa. Jedan od pet ugostiteljskih profesionalaca doživljava depresiju, prema dobrotvornoj organizaciji The Burnt Chef Project. Australijska studija objavljena 2022. godine pokazala je da je veća verovatnoća da će kuvari počiniti samoubistvo od opšte populacije. Radila sam u vrhunskim restoranima u Brazilu, Češkoj Republici i Beču i osećala sam da se suočavamo sa istim problemima u svim tim zemljama.
Međutim, žene se različito nose sa stresom i depresijom. Razgovaramo o svojim osećanjima i bolji smo sagovornici. Muškarci su zatvoreni. Možda čak i ne shvataju da su depresivni sve dok ne dožive napad panike ili ne postanu zavisni od droge ili alkohola. Zbog toga je važno tražiti spoljnu pomoć od organizacija.
Nepoštovanje i neprilagođenost je ono zbog čega većina kuvara napušta posao. Diskriminacija kuvara počinje već na intervjuu za posao. Poslodavci ne bi trebalo, ali i dalje pitaju: „Da li planirate decu?“, Ko će čuvati vašu decu tokom školskog raspusta ili praznika?“. Zaposlene majke često moraju da žongliraju između kuće i posla. Mi smo primarni staratelji i ako je dete bolesno, ostajemo kod kuće. Kada ne možemo da nađemo dadilju, vodimo decu na posao. U kuhinji žene moraju da budu čvršće, jače i oštrije. Nema mesta drami. Čak i kada je lična kriza, na primer kada je moj deda umro, ili kada je moja beba morala da ode u hitnu pomoć, nisam mogla da zaplačem. Morala sam da završim smenu, bez obzira na sve.
Moramo majkama dati fleksibilne rasporede i beneficije. Majkama treba dati jednokratne dnevne smene (što znači 8-10 sati dnevno). U Austriji dobijamo 16 nedelja plaćenog porodiljskog odsustva. SAD nemaju federalni program plaćenog porodiljskog odsustva. U Austriji je vrtić besplatan. U Brazilu kompanije nude beneficije za brigu o deci. To pomaže da se majke osećaju kao da su njihova deca bezbedna i da mogu da planiraju svoj radni raspored oko brige o deci. Moramo da imamo sistem podrške porodice i vlade kao što imamo ovde u Austriji. Kulturna promena mora da počne od vlasnika preduzeća. Možda to neće odmah imati ekonomskog smisla, ali će im doneti tim srećnijih zaposlenih što će dovesti do manje fluktuacije i veće efikasnosti.
Sada sebi dajem mentalni odmor. Vođenje sopstvenog privatnog kulinarskog posla omogućava mi fleksibilnost da kuvam kada i šta želim, i da zaradim poštenu platu za svoje veštine. Mogu da diverzifikujem svoj prihod i provodim kvalitetno vreme sa svojim detetom. Nadam se da će jednog dana zdravije i pravednije radno okruženje omogućiti meni i drugim zaposlenim majkama da se vratimo u kuhinje restorana o kojima sanjamo“, zaključila je Kandida.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
