Kako da oprostim mami

Tekst piše Ljiljana Milić i prenosimo ga u celosti:

„Ne možes da oprostiš, a da prvo ne okriviš, rekla sam joj.

I tu je počela njena borba.

Kako da okrivim mamu koja me kontroliše, diše mi za vratom, ne da da učinim bilo šta samostalno, kritikuje šta god da uradim sama, kada znam da sam joj sve što ima i da je sve u životu radila zbog mene i da se satire od posla kako bi mi obezbedila školovanje i hleb i ono sa hlebom na stolu?

Nije to bila samo kriza lojalnosti.

Na neki način, ova devojka je imala dve mame. Jednu dobru i drugu lošu.

I sama je bila podeljena na dva dela: onaj koji je besan na mamu i onaj koji voli mamu.

I bila je u unutrašnjem konfliktu za čije razrešavanje, u kakav takav kompromis, je bilo potrebno da poraste i razvije se.

Male bebe, kaže jedna razvojna teorija, nemaju unutrašnji konflikt.
U njima su dobra i loša mama, ona mama koja me neguje i ona koja me ostavlja da plačem, odvojene u dve fioke u mozgu.

Stvari su jednostavnije.

Kako se mozak razvija, u bebi se te dve fioke spajaju u jednu, pa beba uočava da su i dobra i loša mama jedna ista mama.

Beba zato počinje da razvija veštine kako da stalno dobije samo dobru mamu i kako da toleriše onu lošu mamu.

Stvar se usložnjava sa razvojem Superega,jer dete tada shvata da, ako je mama dobra i loša onda sam i ja dobra i loša.

I, ako neću da budem loša, jer biti loša je loše, onda moram da se potrudim da budem samo dobra.

A ako sam samo dobra imaću samo dobru mamu.

Ako ostane u toj razvojnoj fazi, u kojoj su i mozak i drugi ljudi i život i ja crno beli, dete se razvija u odraslog čoveka koji ima previsoke standarde, perfekcionizam, izbegavanje sukoba, kompulsivan osećaj dužnosti i slične strategije suočavanja sa životom.

Ovakva osoba ( čitaj: većina nas) ima ogromnog unutrašnjeg kritičara, tzv. progoniteljski Superego, kojim oštro osuđuje sebe, jer polazi od sasvim pogrešne pretpostavke: AKO SAM JA DOBRA DOBIĆU SAMO DOBRO LICE I DRUGIH I ŽIVOTA.

A " biti dobar" definiše aršinima malog deteta: biti poslušan, ispunjavati dužnosti, nikog nikada ne razočarati, nikada ne pogrešiti, baš sve znati, preuzeti odgovornost za tuđa osećanja.

I, ukoliko omane u bilo čemu, ova osoba ima žestoke udarce unutrašnjeg progonitelja.

Oseća se nebezbedno.

Očekuje kaznu.

Onu "lošu mamu", sada u liku "lošeg života".

(kako to da se loše stvari događaju dobrim ljudima?, često cujemo kao pitanje. Ono polazi od sasvim pogrešnih pretpostavki)

Mnogi od nas ostanu zaglavljeni u ovoj razvojnoj fazi, jer smo okruženi ljudima koji su i dalje u toj razvojnoj fazi.

Sva sreća pa naši mozgovi mogu da se razviju dalje.

Do jednog Superega koji vidi boje i njihove nijanse.

Jednan humani Superego.

U kome mama nije ni dobra ni loša, već raznobojna.

A takav je i život.

Takva sam i ja.

Zato sam joj predložila da posvetimo vreme deljenju mame na delove, dokle god pogled seže u drugog čoveka.

A da onda, zajedničkim snagama, nađe onaj deo mame koji je povređuje.

Zagleda se u njega.

Vidi u njemu ono što je ranilo.

Imenuje ga.

Porazgovara sa njim.

Pokuša da ga razume.

Nikako da ode u zaključak da je mama radila "najbolje što ume", jer nikome to ništa ne donosi.

Naročito ne povređenom delu nje.

Jer, poenta nije da ponovo pobegne u idealizaciju, strpa sve u fioku "mama je dobra".

Već da se razvije, raširi svoj svet za onoliko nijansi koliko joj treba da može da kaže: radila je loše, postupala je loše.

Ne loše po sebi, već loše za mene.

Običan je čovek.

Ali je radila i mnogo toga dobrog. Opet za mene.

Običan je čovek.

A ako je ona običan čovek, onda sam to i ja.

Ne moram da budem savršena da bih bila bezbedna.

To je opraštanje.

Dolazi iz svesti da smo svi samo obični smrtnici.

Dolazi iz drugačijeg mozga.

Iz drugačijeg Superega.

To je i separacija.

To je i odrastanje.

Kada dovoljno porastemo da vidimo mame i tate kao ljude, a ne džinove.

I onda se i odnosima prema njima kao prema ljudima.

Iako, džinovski važnim ljudima”, prenose Detinjarije.

***

Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom