Zašto nam se plače baš onda kada smo najsrećniji? Psihologija ima objašnjenje

Zamišljali smo da ćemo se smejati, nekoga pozvati, možda otvoriti vino i imati mnogo toga da kažemo. A onda dođe taj trenutak i jedva uspemovamo da izgovorimo nekoliko reči. Grlo se stegne, oči se napune suzama i kroz osmeh objašnjavamo da je sve u redu. Zapravo, odavno nije bilo toliko dobro.

Suze radosnice poznat su deo velikih životnih događaja, ali mogu da nas iznenade i u sasvim običnom danu. Dovoljni su nečija nežnost, neočekivan susret ili prizor ljudi koji se raduju zajedno. Ponekad zaplačemo i pre nego što uspemo da razumemo šta nas je tačno toliko dirnulo.

Navikli smo da suze povezujemo sa tugom, pa nas takva reakcija može zbuniti. Međutim, način na koji pokazujemo emociju ne mora uvek da liči na ono što osećamo.

Kada je sreća toliko snažna da se rasplačemo

Psihološkinja Orijana Aragon i njene kolege sa Univerziteta Jejl proučavale su pojavu koju nazivaju dvostrukim, odnosno dimorfnim izražavanjem pozitivnih emocija. Reč je o situacijama u kojima veoma prijatno iskustvo izaziva i osmeh i reakciju koju obično povezujemo sa neprijatnim osećanjima, poput plača.

Njihov rad, objavljen 2015. u časopisu Psychological Science, pružio je početne dokaze za pretpostavku da takve reakcije mogu da učestvuju u regulisanju veoma snažnih emocija. Jednostavnije rečeno, suze bi mogle da nam pomognu da se nosimo sa intenzitetom sreće koja nas je preplavila. To je jedno od mogućih objašnjenja, a ne konačan odgovor za svaki put kada zaplačemo od radosti.

Zato lice mokro od suza ne mora da krije neku neizgovorenu tugu. Moguće je da nam je iskustvo potpuno prijatno, iako bi neko ko nas vidi bez poznavanja situacije pomislio drugačije.

Ponekad nam se plače jer nam je nešto mnogo značilo

Veliki trenutak retko doživljavamo izdvojeno od svega što mu je prethodilo. Kada ostvarimo važan cilj, sa nama su i pokušaji, sumnje, odlaganja i ljudi koji su nas podržavali. Kada konačno zagrlimo nekoga ko nam je nedostajao, u tom zagrljaju oseća se i vreme provedeno bez njega.

U takvim okolnostima radosti može da se pridruži olakšanje. Rečenica „uspeli smo“ za nekoga u sebi nosi i „nisam bila sigurna da ćemo uspeti“. Dobra vest postaje još značajnija kada znamo koliko smo je dugo priželjkivali.

To je jedan način da razumemo sopstveno iskustvo, ali ne treba svake suze radosnice tumačiti kao oslobađanje od ranijeg bola. Ponekad nas jednostavno duboko obraduje ono što se upravo događa.

Bliskost ume da nas dirne više od samog događaja

Posebno nas mogu dotaći trenuci u kojima osetimo koliko smo povezani sa drugima: ponovni susret, neočekivan gest dobrote, nečije iskreno radovanje našem uspehu.

Istraživači ovakvu ganutost proučavaju i kroz pojam kama muta, koji opisuju kao emociju povezanu sa naglim jačanjem osećaja bliskosti i zajedništva. Mogu je pratiti suze, ježenje i toplina u grudima.

U svakodnevnom životu taj trenutak mogao bi da izgleda ovako: držimo se sasvim dobro dok govorimo o lepom događaju, a onda vidimo da je zaplakala prijateljica i same više ne možemo da nastavimo rečenicu. Ili nas iznenada dirne prizor ljudi koji pevaju zajedno, iako pesmu poznajemo godinama.

Možda nas je najviše dotaklo upravo saznanje da još neko oseća isto.

Zašto neko plače, a neko se smeje i ne može da miruje

Čak i kada se podjednako raduju, ljudi ne moraju da pokažu sreću na isti način. Neko želi da skače i odmah nešto preduzme, dok neko zastane, zagrli blisku osobu i zaplače.

U istraživanju Aragonn i Džona Barga, objavljenom u časopisu Cognition and Emotion, izrazi sreće koji podsećaju na plač bili su povezani sa željom da se zastane i uživa u iskustvu, dok su energičniji izrazi bili povezani sa porivom da se deluje. To sugeriše da različite reakcije mogu da govore i o tome kako želimo da proživimo lep trenutak.

Suze zato nisu merilo nečije sreće, ljubavi ili zahvalnosti. Ne moramo da zaplačemo da bi nam nešto bilo važno, baš kao što ne moramo da zaustavljamo plač da bismo pokazali da smo dobro.

Ne moramo odmah da se saberemo

Kada se rasplačemo pred drugima, često nam prvo dođe da se izvinimo: „Ne znam šta mi je danas.“ Kao da prijatan događaj zahteva vedro lice, siguran glas i potpunu kontrolu nad sobom.

A sasvim je u redu da nam glas zadrhti. Možemo da zastanemo, prihvatimo zagrljaj i pustimo da prođe nekoliko trenutaka pre nego što pokušamo nešto da objasnimo.

Ponekad je „plačem jer mi je lepo“ sasvim dovoljno objašnjenje.