Zašto nam zajednička radost toliko znači? Jedna spisateljica posvetila je čitavu knjigu tom osećaju

Ponekad dođe veče kada nam je posebno važno da budemo među ljudima. Nekoga pozovemo da nam se pridruži, u prolazu se nasmejemo nepoznatoj ženi, prihvatimo refren koji se čuje u blizini. Kasnije nam je teško da objasnimo zbog čega je baš taj trenutak bio toliko lep. Prepričavamo šta se dogodilo, pokazujemo snimke, ali nam stalno izmiče ono najvažnije: kako je bilo stajati tamo, među svima njima.

Upravo takvom iskustvu američka spisateljica, novinarka i društvena kritičarka Barbara Erenrajh posvetila je knjigu Dancing in the Streets: A History of Collective Joy, čiji bi naslov u prevodu glasio „Ples na ulicama: Istorija zajedničke radosti“.

Njeno istraživanje vodi od drevnih obreda i karnevala do rok koncerata i sportskih tribina, prateći ljudsku potrebu da se radost izrazi pesmom, pokretom i okupljanjem.

To je knjiga koja nas navodi da drugačije pogledamo prizor koji nam je svima poznat: grupu ljudi koja peva toliko glasno da više niko ne može da čuje sopstveni glas.

Radost koju je teško objasniti iz fotelje

Erenrajh je u razgovoru za Publishers Weekly objasnila da ju je tema zajedničkog uzbuđenja zainteresovala dok je radila na prethodnoj knjizi, Blood Rites. Pažnju je potom usmerila na sposobnost ljudi da se okupe u radosti, za koju je smatrala da je nedovoljno koristimo i slabo razumemo. Govorila je i o dugom intelektualnom potcenjivanju razuzdanog slavlja, kao nečega nedostojnog ozbiljnog proučavanja.

Lako je prepoznati taj pomalo nadmeni pogled sa strane. Odrasli ljudi koji skaču, pevaju promuklim glasom ili plešu bez naročitog osećaja za ritam mogu delovati smešno nekome ko ih posmatra iz daljine. Učesnicima, međutim, sopstvena nespretnost često uopšte nije važna. Niko ne traži dobar nastup i niko ne ocenjuje koliko je nečija sreća elegantno izražena.

Tu počinje zanimljivost teme koju je Erenrajh izabrala: šta propuštamo kada takva iskustva olako otpišemo kao buku, gužvu i privremeni gubitak samokontrole?

Duga istorija plesa i okupljanja

U knjizi se smenjuju priče o antičkim svetkovinama, verskim obredima, maskiranju i karnevalima. Erenrajh prati kako su se menjali odnos prema javnom slavlju i granice dozvoljenog ponašanja, ali i kako su različiti autoriteti nastojali da obuzdaju takva okupljanja.

Posebno je zanimljiva njena pažnja prema evropskoj tradiciji. Zajednički ples i zanos često su opisivani kao nešto što pripada udaljenim kulturama, iako su imali duboke korene i u evropskim običajima. Njena istorija slavlja zato je istovremeno i priča o zaboravljanju sopstvenih načina da se bude zajedno.

Karneval je u toj priči naročito privlačan. Maska dopušta čoveku da na nekoliko sati izađe iz uloge po kojoj ga drugi prepoznaju. Erenrajh je ukazivala na to da se maskiranjem mogu prikriti uobičajene oznake društvenog položaja, a svakodnevne hijerarhije izvrnuti i izložiti podsmehu. Zajedničko slavlje tako otvara prostor za odnose kakvi u običnom danu možda ne bi bili mogući.

Zašto želimo da budemo deo pesme

Jedan od najzanimljivijih pravaca u knjizi jeste razlika između učešća i posmatranja. Erenrajh se bavi i velikim organizovanim spektaklima, u kojima se okupljenima pre svega dodeljuje uloga publike. U rokenrolu i ponašanju sportskih navijača prepoznaje povratak aktivnijeg učesnika: ljudi se oblače za događaj, oslikavaju lica, plešu i sami doprinose onome zbog čega su došli.

Svako ko je nekada pevao sa čitavom koncertnom halom zna koliko se takvo veče razlikuje od slušanja iste pesme kod kuće. Sećanje obuhvata i prijateljicu koja nas je povukla za ruku, glas iza naših leđa, nepoznatog čoveka koji je pogodio svaki stih. Pesma postane vezana za sve te ljude.

Slično se može dogoditi i na ulici, bez bine i preciznog programa. Dovoljno je da neko započne poznat refren i da ga drugi prihvate. Na nekoliko minuta prestanemo da razmišljamo o tome kako izgledamo i šta ćemo sledeće reći. Imamo nešto u čemu već možemo da učestvujemo.

Sreća kojoj ne treba još jedna kupovina

Erenrajh je u razgovoru povodom knjige istakla još jednu ideju koja danas zvuči posebno sveže: vredi otkrivati zadovoljstva koja ne zavise od gomilanja materijalnih stvari. Smatrala je da zajednička radost ima vrednost sama po sebi i da joj nije potrebno dodatno opravdanje.

U svakodnevici u kojoj nam se uz gotovo svako obećanje sreće nudi i nešto što bi trebalo kupiti, takva misao donosi izvesno olakšanje. Najdraži deo neke večeri može biti sasvim jednostavan: hodanje kroz grad sa prijateljima, razgovor koji se produžio, pevanje sa ljudima koje verovatno više nikada nećemo sresti.

Zato je Dancing in the Streets zanimljivo čitati baš kada nam prizori zajedničkog slavlja ponovo privuku pažnju. Knjiga daje istoriju i ozbiljnost nečemu što obično pokušavamo da sažmemo rečenicom „trebalo je da budeš tamo“.

A možda u toj rečenici već postoji dobro objašnjenje. Želimo da je neko bio tamo jer znamo koliko bi nam značilo da je tu radost podelio sa nama.