Dve kratke reči koje roditelji u Srbiji izbegavaju, a zapravo prave mnogo srećniju decu (a nije u pitanju "ne može")

Džil Ebštajn je novinarka i autorka serijala "Alfred's Journey to Be Liked" i urednica serijala "At My Pace". Ovog puta je podelila ličnu priču koja će pogoditi veliki broj roditelja, ali i možda pružiti nove vidike.

"Moj brat je tada bio šesti razred i često se žalio na bolove u stomaku. Kada ga je mama odvela kod pedijatra, doktor je predložio da zakažu sastanak s psihologom. Iako moji roditelji nisu razumeli zašto, imali su poverenja u pedijatra i pristali su. Tako su moji roditelji i brat razgovarali s psihologom. Šta je mama saznala?

Moj brat je bio odličan učenik. Delio je prvo mesto s drugim učenikom koji se zvao Beri. Ali svaki put kada bi govorio o rezultatima testa, mama bi mu obično postavila dva pitanja:

"Šta si pogrešio?" - Iako je moj brat obično imao savršene rezultate, desila bi se ponekad samo jedna greška. Na površnom nivou, odgovor je bio lak. Međutim, emotivno, to je imalo svoju cenu.

"Šta je Beri dobio?" - Mama je ispoljavala takmičarski duh koji nije bio njena najbolja strana. Lepo je znati da čak i naši heroji imaju svoje nesavršene trenutke.

Ipak, nakon posete, moji roditelji su promenili svoj pristup i nikada više nisu postavljali ta pitanja. Mog brata je prestao da boli stomak.

Lekcija vredna svakog dinara

Za mene i moju braću i sestre, ova priča bila je lekcija o roditeljskoj samodisciplini i usvajanju stava "pa šta" za dobrobit naše dece. Sigurna sam da je moja mama još mnogo puta želela da postavi ta pitanja, ali ih je kontrolisala.

A sigurna sam i da je moj brat samo jedan od primera.

Pa šta ako ne uradite sve kako treba? Šta ako niste mašina koja uvek ima savršene rezultate? Šta ako morate da napravite pauzu kako biste odlučili o sledećim koracima? Šta ako vaša kreativnost trenutno miruje?

Posledice prekomernog forsiranja su značajne: više se fokusiramo na tempo nego na pravac, i rizikujemo da pregorimo. Možda se krećemo toliko brzo i bez promišljanja da na kraju stignemo tamo gde ne želimo da budemo", priča Džil.

Šta kaže nauka

Ona je u svoju priču uključila i istraživanja, koju se skoro potpuno slažu s njenom teorijom.

"Istraživanja pokazuju da pritisak roditelja, bilo direktan ili indirektan, može imati ozbiljan uticaj na psihološko stanje dece. Neki od najčešćih efekata uključuju depresiju i negativan unutrašnji monolog, poremećaje u ishrani i probleme s telesnom slikom, slabiji akademski učinak i povlačenje iz društvenih interakcija.

Novinarka s Harvarda, koja se bavi i izučavanjem roditeljstva, Dženifer Breheni Volas, ima zanimljiv predlog - promenite pitanja koja postavljate deci kada se svakog dana vrate iz škole.

U istraživanju sprovedenom sa stručnjacima s Harvarda, koje je obuhvatilo 6.500 roditelja, pokazalo se da se anksioznost roditelja u vezi sa postignućima prenosi na decu. Kada roditelji uvek započinju razgovor pitanjima o školi, deca zaključuju da su roditeljima važna njihova postignuća, a ne oni sami".

Humor kao ključ svega

Kada su moja deca bila u osnovnoj školi, postavljala bih im isto pitanje svaki put kad bi došli kući - da li te danas nešto nasmejalo.

Možda zvuči neozbiljno, ali verujem da im je to pomoglo da razviju osećaj za humor - osobinu koju i dalje smatram ključnom za život.

”Međutim, sada kada su u tridesetim, moje pitanje se promenilo.

"Pa šta?"

Verujem da pitanje "pa šta?" može olakšati pritisak koji sami sebi nameću, ili koji im nameće okolina. Ali i da ih podstakne da smanje svoja očekivanja, opuste se i uživaju u životu.

Svako ima svoj tempo

Kada razmišljam o lekciji iz priče o najbolje potrošenom novcu moje mame, razmišljam o još jednoj priči.

Sećam se kako sam na fakultetu pohađala izuzetno težak predmet — termodinamiku — i nisam bila sigurna da ću ga položiti. Profesor, poznat širom univerziteta, imao je nadimak Ludi Džo.

Razlog? Njegov nekonvencionalan pristup. Verovao je da nije važno kada naučite gradivo, već samo da ga savladamo tokom semestra. Smatrao je da je to prirodan način učenja — ne linearno, već u nepredvidivim iskoracima.

Zbog ovog stava prema učenju, Ludi Džo je govorio da ako studenti tokom semestra dobijaju niske bodove na testovima, ali na završnom ispitu pokažu dobro razumevanje, to znači da su konačno savladali gradivo i da će im ocenu na kraju odrediti na osnovu završnog ispita. Na taj način je pokazivao da mu je zaista stalo do toga da naučimo, bez obzira na tajming.

To se upravo desilo meni. Negde tokom semestra, gradivo mi je „kliknulo“, i niski bodovi s prethodnih testova su bili zamenjeni desetkom na završnom ispitu. Verujem da Ludi Džo zapravo nije bio lud već briljantan. Dozvolio mi je da svet procesuiram na prirodan način.

Nadam se da ću pomoći svojoj deci da shvate kako da procesuiraju svet prirodno i sopstvenim tempom. Verujem da pitanje „pa šta” može da ih usmeri ka tom putu.

Ako uspe, to neće biti priča o najbolje potrošenom novcu, već možda o najboljem pitanju koje sam postavila", zaključuje ona na kraju.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram