Dan kad sam odlučila da neću dojiti svoju bebu bio je prvi srećan dan od kad sam je rodila

Kad sam pričala o iskustvu sa izbacivanjem crtaća svom detetu i određenim pomalo neprijatnim momentima iz života koji su doprineli toj odluci, jedna drugarica me je inspirisala da napišem šta je to mračna strana roditeljstva - iskreno do koske.

Često primećujem kako mnogi na pomen roditeljstva odmahuju rukom uz uzvik: "Ma ne, nije to još za mene", i prvo što mi prođe kroz glavu je - da li zapravo uopšte znaju šta je to "to"? Nekad mi bude malo smešno, jer ono što su čuli, videli, pročitali i pretpostavili nije zapravo ni najmanji deo onoga što se krije iza zavese.

Stvarno ne želim da vas uplašim, ili poljuljam u odluci da se ostvarite u najlepšoj ulozi na svetu, ali...

Jeste li se nekad zapitali kako zapravo izgledaju prvi dani sa bebom?

Onaj period kada je sve "bajno", vi "uživate sa bebom", uglavnom je dojite, presvlačite, uspavljujete, a vi naravno prema savetima lekara i okoline "spavate i odmarate kada i beba" - e, sve to je bajka.

Najteži početak

Moj lični pakao je počeo još u porodilištu. Kada sam svoju ćerkicu prinela prvi put na grudi, u nadi da ću osetiti onaj magični momenat prvog podoja. Međutim, ako sam se ikada osetila kao da mi se ceo svet srušio i kao da sam živa zakopana tri metra ispod zemlje, bio je to baš taj trenutak. Umesto da povuče, ona me je odgurnula. Bez oklevanja, bez ijednog pokušaja. Kao da sam nemajka, kao da ne valjam, kao da ne zaslužujem da rodim i gajim živo biće.

U tom mom osećaju apsolutne nemoći, sa milion pitanja u glavi, prvo sam zatražila pomoć stručnog medicinskog osoblja. Nameštali su je iz svakog ugla, okretali i mene i nju u razne poze, podizali, pa spuštali - i svaki put na kraju se desi jedno veliko ništa. Svaki novi pokušaj je bio još veće razočaranje.

Sećam se vrlo živopisno jedne situacije, posle celog dana uzaludnih pokušaja, došlo je veče, još je bilo rano za dohranu, ali moje dete se zacenjivalo od gladi, ma koliko puta da sam je prinela, uz veštačku bradavicu po savetu stručnjaka iz "Dragiše Mišovića" ili bez nje, nije bilo uspeha. Dok se cela bolnica orila od njenog plača, ili se meni bar tako činilo, u meni se raspadao i lomio svaki delić, činilo mi se da sam bezvredna i beskorisna, da ne zaslužujem da budem majka. A te žene u belom koje bi trebalo da me ako ništa bar uteše, pa recimo da su me sahranile - bez ijedne reči ohrabrenja ili pomoći, uz jedan jedini uzvik: "Pa smiri je!"

Moje "loše mleko"

Sledeća konstatacija je bila da nemam dovoljno mleka, zbog mršavosti ili malih grudi, i poslušala sam savet da pijem litre nekog "magičnog" čaja. Tačno je, mleko je nadošlo, ali ja nisam imala gde sa njim. Imala sam osećaj kao da će mi grudi eksplodirati, te sam se izmlazala na svakih pola sata uz užasne bolove. U tom trenutku sam čula mamu pored koja panično vrišti kako joj beba ne diše, kako je plava i samo više tamni. Tada sam pomislila - neka je, ne moram da je dojim, nek je samo živa i zdrava - a onda ostala budna celu noć držeći prst ispod njenog nosića kako bih se uverila da je živa i da diše.

Ta tri dana u porodlištu, a kasnije i kod kuće, čini mi se da gornji deo odeće nisam ni nosila, da li zbog hormona ili zbog juna koji je i tada više ličio na prosečni novembar, činilo mi se da se svaka moja emocija i racionalna misao zaledila u trenutku kada me je odbila rođena ćerka - to malo biće koje sam volela do zadnje kapi krvi i za koju sam jedino gorela.

I taj osećaj me nije napuštao narednih mesec dana, koliko sam pokušavala na sve načine da je nateram da povuče mleko više od dva puta i da joj dokažem da nas dve to možemo. Da smo nas dve tim. Da može da mi veruje.

To sam odlučila prvog jutra nakon dolaska kući, kada sam se probudila i shvatila da smo - same. Da prethodno popodne kada su tata, baka, deka bili tu je bio tračak sreće u realnosti - nas dve, nijedna ne jede. Preplavio me je osećaj panike, tuge, brige, straha, suze su navirale i čini mi se da su mi se trepavice tresle, a sigurna sam da mi se sve zavretlo. Ali sam se brzo osvestila da ja nemam prostor da budem slaba i nesnađena, da postoji neko za koga živim i da ona mora to da zna. Pribrala sam se i krenula u novi pokušaj koji sam sama nazvala Pokušaj 2.

Pokušaj 2

Pokušaj 2  je tekao ništa manje dramatično nego prvi. Njeno odbijanje se nastavilo, a morala sam da uvedem flašicu da bi preživela. Tek je to izazvalo pravi rolerkoster emocija. Skoro svakodnevno sam samu sebe ubijala člancima o dobrobiti majčinog mleka i zdravstvenim posledicama dohrane - koju smo brzo i iskusili. Posle nešto manje od 15 dana, umesto grčeva, moje dete je dobilo ekcem. Iako znam da je imala genetsku predispoziciju za to, a znali su i svi oko mene, često sam se borila i sama sa sobom i osudama drugih. Ipak, to smo izlečili jako brzo uz posebnu kozmetiku.

Negde u tom periodu više nije bilo osnova da pokušavam, uz svo izmlazanje, mleko više nije nadolazilo. U tom trenutku, da li zbog moje opsesije ili stvarno, svaka moguća blogerka i influenserka je isticala da je dojenje najbitnija stvar. Taj psihički momenat, da drugima dojenje dolazi tako prirodno, dok sam ja nesposobna da nahranim rođeno dete, pravio je samo još veći razdor u mojoj glavi. U danima kada je možda trebalo najviše da uživam i upijam svaki miris moje tek rođene bebe, živela sam s grčom u stomaku i osećajem da radim sve pogrešno.

Ipak, ono što ja tad nisam primećivala je - da je moje dete sito, srećno, naspavano i odmorno. Dohranu je jela bez problema - i više nego što je predodređeno za novorođenče, a na prvoj kontroli sam od njenog pedijatra čula: "Pa bravo mama, beba ja savršena!" I jeste bila, spavala je skoro celu noć, nije imala grčeve i plakala je samo kad je bila gladna, a majčinstvo je napokon zaličilo na ono što su rekli da će biti - uživanje.

Tokom mog četvorogodišnjeg staža mame, slobodno mogu da kažem da je ovo najsuroviji događaj koji sam iskusila. Verovatno zato što ti prvi dani imaju za cilj da nas nauče da ne postoji ništa bitnije od tih malenih bića. Posle toga se sve čini lakše, iako je zapravo iz dana u dan zahtevnije. Svake godine, kao u igrici, level postaje teži, nosi više prepreka i odgovornosti. Naučili ste da koristite džojstik i znate po koju caku kako da izbegnete haos, ali se i dalje vrlo često zakucate u zid koji nemate ideju kako da pređete.

U tom vrtlogu i konstantnoj brizi se često dešava da zaboravim, lično ja, da živim, da sam i dalje biće koje ima svoje želje i potrebe van onih koje mi nameće majčinstvo - i tada dolazi do pucanja. A posle pucanje ide kajanje, što kasnije nosi potrebu da nadoknadim i dam se više nego što je u stvari potrebno. Taj začarani krug ipak jeste surova istina o roditeljstvu, svu slobodu koju ste imali pre, vreme za sebe kada poželite, ali i mogućnost da ne brinete - i jesu možda stvari koje svakoj mami nedostaju. Od momenta kada se ostvarite u toj prelepoj ulozi, briga je vaša najbolja drugarica, ali uz taj osećaj nemoći, ide i svemoć. Ne znam za vas, ali ja vrlo često imam osećaj kao da sam dobila krila otkad sam rodila. Krila sa tonom tereta - ali opet su to krila koja vas nose preko duge u Nedođiju.

Jer na kraju krajeva, majčinstvo jeste bajka, kao i svaka, puna tame i svetlosti, ali ljubav ipak sve na kraju pobedi.

Bonus video: Podcast Mamazjanija – gosti Marko Obradović i Dušica Kovačević

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram