Bio je tako dobar osećaj stati na početak Kneza i hvatati ritam ulice do Konja, zapravo do onog sata, gde se čeka ekipa.
Onda utrčimo u staru, klackavu trolu, samo na stanicu-dve do Beograđanke, pred SKC-om se dotad već skupila gomila ljudi. Gledamo koga znamo, pozdravljamo, sedamo po zidićima, grlimo se i smejemo. Neki idu na koncert u Bašti, mnogo više ga sluša iz parka. Posle, nabijeni utiscima, u grupama se kotrljamo ka „rupi“. Usput delimo flašu crnog vina, svi su dali kintu, koliko ko je imao. Zastajemo da sačekamo nekog, priključuje se neko peti, svakako idemo u istom pravcu. Drugarica kupuje buket cveća od bake na ćošku, došlo joj da kiti ljude. Pijemo vodu na česmi. Obezbeđenje iz Demije nas zna, ne sprečava nas da se sjurimo pravac u veliki klub, gde već neko praši… Jutro čekamo na klupici u parku, jer niko ne želi da se veče završi.
Bila sam tako ponosna kad bih nekoga sa strane vodila kroz Beograd. Posebno strance, uverena da, odakle god da su došli, nikad nisu bili u tako kul gradu, gde se u samom centru tako dobro prepliću moćna istorija, jedno kreativno šarenilo i buntovni duh aktuelnog trenutka, gde iza svakog ćoška čeka novo iskustvo. Treptala sam zadovoljno dok su se divili pogledu na Ušće s „naše“ klupe na Kališu, činila da im šetnja ulicama Dorćola bude još komplikovanija da bi videli sve po meni najlepše kuće u tom kraju, zastajali bismo pred svakom kafanom u Skadarliji dok im ispričam legende koje sam čula, a onda bih ih vodila da igramo uz ulične svirače ili do Savamale da gledamo u reku i vrištimo kad prolazi voz… Ti moji turisti kroz Beograd bi prošli i otišli, a ja sam ostajala sasvim sigurna da ne postoji mesto u kojem bi bilo tako dobro i uzbudljivo živeti; da uzbuđenje koje bih utiskivala u zidove Železničke stanice željna drugih gradova ne može ni da se poredi s onim kad bih u povratku videla Zapadnu kapiju i znala da sam stigla kući…
I da, bila sam tako razočarana kad sam nedavno posle više od godinu dana prešla most i shvatila da tog Beograda koji je „kuća“ više nema.
U Knezu se odvaljuju kocke, sat je davno uklonjen, Beograđanka prodata, u SKC-u se ništa ne dešava, mladi ga zaobilaze u širokom luku, po parkovima jedva da je ostalo koje drvo, Akademija zakucana i zaboravljena, na Kališu hoće grade gondolu zaboga, u Skadarliji ni kaldrma nije ostala originalna, Savamala je srušena, Železnička stanica potonula pred ogromnim spomenikom, vozovi više ne idu, a i da idu ne bismo ih čuli od buke ni videli od smoga…
Pročitajte još:
Išla sam tog dana da se oprostim od Bigza, poslednje u nizu prodatih i iseljenih baza. Jedan od najlepših pogleda na grad, tamo sa sedmog sprata, više ne postoji – sad se vidi samo gradilište i šljašteća svetla Beograda na vodi. Pokušali smo, kao nekad, da prstom lociramo ta naša mesta na panorami, ali većina ih je odavno izbrisana; prodata; srušena da bi se izgradilo nešto novo; samo srušena; zatvorena; izmenjena do neprepoznatljivosti i besmisla.
„Sve su nam uništili“, prokomentarisala je tiho drugarica suznih očiju, a ja sam htela da joj kažem da je normalno da se grad menja i da mi možda preterujemo, da smo previše emotivni. Htela sam da joj kažem da sad neki novi klinci imaju svoje „štekove“ i guraju svoju priču, i to što mi mislimo da znamo šta je duh Beograda uopšte ne mora da znači da je to istina. Htela sam da joj kažem bilo šta što ne bi zvučalo kao „Zbogom, Beograde“, s obzirom na to da ostajemo ovde i mi i on, kakav takav, i dalje ga volimo, i dalje je u nama. Ali ćutala sam.
Jer ovo što gledamo – nije Beograd.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
