Tri sata

Mnogo je ljudi na čiju se svakodnevicu prevukla nekakva mrena, jer se dešava nešto što se dešavalo i nama, neke je ovo što se dešava trigerovalo i vratilo im stare strahove i onu specifičnu anksioznost koju donosi rat. Ta nesigurnost, gubljenje tla pod nogama neke ljude aktivira, oni baš tad osete poriv da žive, sva im se krv sjuri u glavu. Mene je sve ovo umrtvilo i paralisalo.

Neki ljudi pate, neka deca ginu, moj sistem to ne može da preradi, a opet mi je žao da ne gledam, jer imam utisak da me baš briga i da ne učestvujem i ne dopirinosim. Ustvari navodno čuvam sebe, ali ne ide.

Opet, ne možeš ništa, možeš samo da gledaš i da ti bude loše. A u isto vreme počinje Fest, i treba da vidiš drugaricinu bebu, i ovaj mesec je baš trebalo da bude lep, a sledeći će biti još lepši.

Iz tog nekog stupora, iz uma navodno nezainteresovanog za dnevne događaje (jer su strašni i treba sebe sačuvati) ulazim u aktivnost, hitam na projekcije na Festu, radujem se kad stignem na vreme, pa ne moram da čekam da se oči naviknu na mrak sale, da bih bezbedno ušla i sela, ne moram da čekam scenu u svetlom eksterijeru, da bih se fino smestila. Zato mi se sviđaju bioskopi sa onim finim zlatnim lajsnama, koje svetle u mraku i liče na neki rekvizit iz bajke. Kao kad bacaš mrvice hleba, da bi našao put nazad.

Skrolujem i nalećem na pečurku eksplozije. U uglu me sat ipak podseća da bi trebalo da krenem da bih gledala film. Čeka me čisto majstorstvo. Arsenijević. Epska pesma, atipični junak, migrantska kriza, elegantan obrt, filigranski rad, teško, jasno, precizno.

Onda drugi film, Almodovar, opet porodica, jer zapravo je većina njegovih filmova o porodici, iako to tako ne bismo rekli na prvi pogled. Koreni, iskopavanja, istorija, genomi i šareno staklo, vaze, tapete, španska sela i kraljevski Madrid. Možda mu je nešto slabiji film, to misli većina mojih prijatelja, ali mene ponovo radi, to je moj autor, njega ili voliš ili ne, pristaneš na tu bizarnu iščašenu telenovelu kao na uslovnost.

I samo uživaš u stilizaciji, nema da ti smeta što ovo nije realistično.

Te večeri možda bih mogla da pogledam još jedan na novinarskoj projekciji. Dario Arđento, većini sada poznat kao Azijin otac. Javlja mi se ankioznost, jer neko sad pati i strada, a ja idem da gledam film i uživam. Teško je to potisnuti, ali onda probija taj sebičluk, koji ljudima nekad pomaže da funkcionišu, da se potpuno ne raspadnu i odustanu od života.

Izlazim iz tramvaja i šetam se, odolevam poslastičarnici i delijicama iz izloga, idem ka Domu Sindikata, veče je mirno, nije hladno koliko sam mislila, zaista je bio dovoljan samo mantil, čeka me film koji bi trebalo da bude dobar, a opet hororičan.

Na ulazu čujem da su promenili film i da će ići neki drugi koji traje gotovo tri sata. Rediteljka je Ildiko Enjedi, a o filmu ne znam ništa više. Razmišljam o tome da pogledam četrdesetak minuta, pa da krenem kući, ali kako ide film sve više odustajem od te ideje. Film ima dobar ritam, film je uzbudljiv, seksi, stilizovan, ljudi su lepi, između njih je hemija, tema je ljupka, duboka, a opet se lako možete povezati sa junacima.

Ja postajem on, kapetan broda koji se ženi da bi imao stabilnost, a ulazi u vrtlog emocija, u igru mačke i miša sa svojom prelepom ženom. Želim svu garderobu koju je Lea Sejdu nosila u ovom filmu. Moda tridesetih priliči svima, njene ravne linije koje skrivaju kukove, ako to želite. Sve mi prija, film me nosi, ne želim da izađem iz bioskopa još, uhvatiću taksi ili smisliti nepto drugo, neka odu svi noćni prevozi. Tako na kraju i bude. Pešaka kući do Zvezdare, srećna zbog ta tri sata. Iako su to samo tri sata, u odnosu na osam, deset ili više koliko traju flmovi Lava Dijaza.

Šetam se do kuće i procesuiram. Sve se meša, i to što mi je žao zbog ljudi koji pate, i želja da nabavim kimono Lee Sejdu sa ždralovima, i želja da popijem nešto gazirano, dođem kući i ošurim se vrelom vodom, i da sednem i napišem ovaj tekst o tome kako me je film po ko zna koji put spasio.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram