Na koga ti liči?

Stav 20. feb. 202215:53
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Već sam vam pisala o mom saplivaču (da li postoji ova reč) latinoameričkom Nobelovcu, odnosno čoveku sa fizionomijom čuvenog pisca, koji je važan faktor u intelektualnim raspravama. Ali na bazenu on i ja nismo usamljeni, ima petnaestak ljudi koji dolaze stalno, pa smo jednu drugima postali svakodnevica. Znam koga ću dočekati kada ujutru dođem. Zato mislim da nije fer da vam ne ispričam ponešto o ovim ostalima.

Jeste da se Nobelovac izdvaja, ali ni ostali nisu za bacanje. O tome sam razmišljala dok sam plivala, a onda je tu misao presekao pogled Nobelovca, čija je glava žustro izronila iz vode.

Pomislila sam – mora da je čitao moju kolumnu i tamo pročitao da u terminu za nezaposlene i penzionere (a to postoji samo na ovom bazenu) postoji čovek koji pliva, a liči na latinoameričkog Nobelovca, a on je svestan da liči na jednog takvog, pa je znao da sam pisala baš o njemu.

A kako on zna da sam to baš ja, autorka kolumne? Pa da, pored kolumne je i fotografija, pa me je prepoznao, iako ja mokre kose i bez šminke možda ne ličim na osobu sa slike, koja ima ogrlicu i predimenzionirani rajf.

Ponovo zaranja, a njega i njegovu žaboliku priliku sada pod vodom gleda i mladi ronilac, verovatno nezaposlen, jedan od onih ljudi koji sa mnogo entuzijazma i ozbiljnosti prilaze životnim poduhvatima.

On je na bazen, u terminu kada dolaze uglavnom oni koji lagano plivaju i opuštaju se, došao pod punom opremom, ima nekoliko ronilačkih naočara, peraja i ambiciozno se baca u vodu, tako prskajući gospođu sa urednom punđom, koja nije želela da pokvasi kosu.

Faktički, bazen se podelio na dva dela, na dva tabora – levo su mahači rukama, ovi što bacakaju noge, uskaču i prskaju sve unaokolo, a desno su oni koji plivaju u zamišljeni zalazak, meditativni smiraj, oni koji plutaju i puštaju da vreme prolazi i da voda miluje njihova tela, oni koji otplivaju, a onda se uhvate za zid bazena i posmatraju.

Ja nikad nisam na sredini ni u čemu u životu, ali u ovoj prilici, u ovom bazenu jesam upravo tu. Sviđa mi se da sam sama u traci, ali to je gotovo nemoguće. Nikad nigde nisi sam, sa nekim moraš da se zaobilaziš.

Ako želiš da si sam, a ti sagradi svoj bazen ili uplati neki privatni skupi, ovo je gradski, javno dobro, povoljan je, svi na njega polažemo pravo, pa smo zato naviknuti na tu uslovnost – da se zaobilazimo, da se ne ljutimo ako neko prsne vodom ili nas očeše stopalom.

U mojoj traci je čovek koji liči na Džordža Karlina, pa sebe upozoravam da moram prestati da ljude na bazenu upoređujem sa poznatima. Ima li neko na ovom bazenu da ne liči ni na koga?

Teško, svi smo nekom asocijacija na nekog drugog, možda neko od njih kada vidi da ja dolazim u sebi pomisli – Ava Gardner ili Nora Džons, ili možda baš Rejčel Vajs. Koliko je to tašto i ambiciozno, Ana.

Smejem se i onda i ja zaranjam. Kada izronim, pogled mi se ukršta sa ženom koja je jako našminkana, usta su joj bordo, a krejon oko očiju jak, ima i neku maramu oko glave. Kroz glavu mi prođe – Da me vidi moja mila majka, jer mi liči na Dobrilu Ćirković u Lepoti poroka. To je skroz ta energija. Ona pliva odličan kraul, dobro joj ide, a kasnije, kada izađe iz vode videću kako dobro i bujno telo ima, iako verovatno u sedamdesetim.

Ipak, moja omiljena je žena ofarbana u crveno u jednostavnom elegantnom crnom kostimu. Ona je ja u budućnosti, ona je gurman, ali se ne prejeda, ona ima jednog sina, i možda bi volela da je imala više dece, ali i ovako je lepo, ona voli crno vino uz pistaće koje sama čisti dok gleda film, ona se jednom nedeljno sastaje sa drugaricama kod neke od njih, smeju se i sećaju kad su bile devojke, a nekima od njih i sad bi pozavidela na formi, na životnoj radosti i žilavosti.

Ona je fizički kao neka mešavina Beti Pejdž i Veronike Lejk, ona je prava južnjačka lepotica, a opet je profinjena. Sada radi onlajn, u penziju će za godinu dana, mada i tad planira da radi, je je psihoterapeut i ima svoju praksu, a sutra neće doći jer ide na planinu. Zamišljam je u prijatnoj pamučnoj tamnozelenoj trenerci, kako brzo hoda među borovima, a njena jarka kosa vezana u rep puni kapuljaču.

Znamo se vrlo kratko, a opet svi jedni drugima mašemo, pozdravljamo se, nalazimo opravdanja što iz bazena izlazimo ranije (moram na posao, čuvam unučiće, a i čeka me prijateljica na čaju), dodajemo jedni drugima fenove i iznenađujemo se potajno kako je obučen neko ko je maločas bio u cvetnom kostimu.

Dok finiširam sušenje temena, eto ti Nobelovca, klima glavom, pozdravlja i ide negde. Ide verovatno kući da piše, prijao mu je bazen i otvorio njegove čakre. Biće to remek-delo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram