U školi sam bila jedno od one dece koje, ako ne znaju da urade prvi zadatak iz matematike, osim da se posvete drugom ili trećem, ostanu zabagovani na prvom, insistirajući da prvo reše taj. A vreme prolazi, malo je vremena za ostale i smeši vam se kec.
Ja sam gotovo celog života bila taj fatalista, da ako ne može jedna stvar, da se onda sve ostale stopiraju. Dok se ne reši ovaj kardinalni problem, dalje ne možemo!
To me je prilično kopštalo, najviše živaca, kilometara živaca. A bila sam u jednom muzeju u Valensiji, gde tačno možete da vidite kako šta u vašem telu izgleda, i da izvučete svoje tanko crevo kao ono baštensko. Možda malo preterujem kada pominjem kilometre živaca, ali metri su sigurno bili.
Ima onih rečenica, za koje više ne znamo ni kome da ih pripišemo, ali bila je ona navodno Lenonova o tom da je život ono što se dešava dok mi imamo druge planove. I jeste, sve to ima smisla, ali neko ko ovako nije perfekcionista, ali je zapravo životni perfekcionista kao ja, takva osoba može da poludi od toga što sve nije u saglasju, što nije sve kako je ona zamislila.
I da, taj fatalizam prvog zadatka, koji koči rešavanje svakog sledećeg morio me je godinama. Moralo je sve da bude u redu, da sve ide lepo i glatko. Da nisam znala da rešim poslednji zadatak ne bi bio problem, jer bih onda rešila sve prethodne i onda tek u foto-finišu ne bih bila dobra.
A to je u redu, takav je nekad život. Ali gde baš da se u startu ovako demotivišem. To baca senku na sve dalje, i dok i pokušavam da rešim drugi ili treći, ja razmišljam o prvom, fokusirana na propast.
Ali i ovo sam počela da menjam. Teraj dalje!
To je neki novi moto, jer sam svesnija toga da se u životu, mom, a i globalno stalno smenjuju sreća i nesreća, ono što mi ide na ruku i ono što me minira. Ima Singer divnu priču o dobrom i lošem duhu, i oni se zovu Mazl i Šli Mazl, i njihove sile nam stalno kroje kapu. Teraj dalje!
Pa ako je propao ovaj projekat, proradićeš to večeras kod kuće, dok večeraš ili tuširaš se, ali sad ne očajavaj, nego teraj dalje, završi ono drugo što si planirao. Idi pokupuj povrće na pijaci, idi završi birokratiju, kupi sebi sladoled, časti sebe tom slanom karamelom, novom bluzom, Stara ja ili slavi ili plače. Ako mi nešto propadne, ja hoću ceo dan da obojim crnim.
Ako ovo nije uspelo, neću ni sladoled, šta će mi sladoled kad je sve bezveze? To je stara ja. Nova ja zna da je mozaik sastavljen od crnih, belih, sivih, meliranih, od mat ili čak i zlatnih kockica.
I da, nekad je dan prava proslava, sve je dobro, sve se namešta, sve ide sa lakoćom. I onda je lako konstatovati da je život pesma, imati motivaciju, jedan potez vam daje motivaciju za sledeći, kratite te životne polinome, i shvatate da mora da vam je tačan rezultat čim je on ceo broj, jedan ili dva, sve se namešta, sve je radost.
Nego hajde ti budi ponovo na liniju, ponovo trči kad znaš da stvari i nisu tebi na ruku, mama ti je pozitivna, hajde spremi se, pa idi na posao, izgubio si projekat i sve je propalo, hajde idi na trening, možda bi čak i bilo poželjno, izbaci iz sebe sve. Teraj dalje!
Prijateljima je pukao brak, druge prijatelje su izradili za stan, kupili su neki koji nema sređene papire, pa im reci i jednima i drugima da teraju dalje! Teško, ali i sami će pomisliti u jednom trenutku kako moraju da teraju dalje. Život je borba, to je bio slogan jedne medijske kuće. Nikad mi se to nije sviđalo, jer sam uvek htela sve sa lakoćom. Život je pesma. To je moj moto.
Ali imam i još jedan pored tog, jedan nov i jasan i on kaže – teraj dalje!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
