Ljudima koji misle da život stane kad dobiješ dete

Stav 21. avg 202117:37 > 18:05
Podeli:
Rolerkoster
Foto: Andrew Schwartz / Sipa Press / Profimedia

Gotovo sve žene bez dece koje poznajem u glavi vrte neku svoju verziju crnog scenarija porođaja i života koji misle da staje kad postanu mame. Carice, udahnite duboko, složite kockice. Moj kaleidoskop je bio šaren i zabavan i nakon što sam postala mama.

Prvo – svaki porođaj je na neki način traumatičan, neki su više, neki manje bolni. Pošto sam nedelju dana zbog visokorizične trudnoće ležala u bolnici pred carski rez i kad su mi ga napokon zakazali, jedva sam čekala da se sve završi. Bila sam radoznala da vidim to malo čudo, neizdrž je počeo opasno da me žulja. Onda je tog dana, bio je četvrtak, došao doktor, odveo me u svoju sobicu i rekao mi da je bolje da sačekamo ponedeljak da beba još malo poraste. Nema šansi. Sad il’ nikad. “Ako me ne porodite danas, ja ću izaći iz bolnice u pidžami, odoh kući. Neću ponedeljak, ne mogu.”

Tu na prvi pogled glupu rečenicu i odluku shvatiće one koje su ležale na odeljenjima visokorizičnih trudnoća koja su sama po sebi horor zbog svih priča koje čuješ u hodnicima. Posle nedelju dana samo hoćeš da izvade bebu iz tebe i da što pre odeš kući.

Tako je i bilo. Porodili su me u četvrtak. Posle je bolelo k’o đavo, ali me je vozio trenutak kad će mi ga doneti i on je bio moćniji od svakog bola.

Pitajte svoje drugarice s decom. Brzo se zaborave sve te ružne i teške stvari iz porodilišta, i to je ujedno i najbolja stvar koju mozak odradi za nas da bismo krenule dalje. Da nije tako, ko bi se porađao dva, tri, četiri puta.

Čini mi se da mi je život najviše stao dok mi je sin bio baš mali. Tad sam znala da mu trebaju rutina, sigurnost, poljupci, igra, pričanje priča, hrana, san. Ali već tada, dok je bio malo stariji bebac, oko sedmog meseca smo zajedno išli na bebeće žurke, na moru bih mu preko kolica stavila pamučnu pelenu i izašla u šetnju dok je on spavao. Ugrabila bih i piće u kafiću na obali. U toj fazi, dok deca rastu, važno je imati pomoć. Kad je imaš možeš da se častiš ponekom samostalnom eskapadom šta god ona bila.

I sad dolazim do dela koji je, kad sumiram, moj dosadašnji život učinio baš ispunjenim. Te stvari su poklopile sve težine, neizvesnosti, besparice, bolesti, strahove, greške… O da! Znam da sam grešila. Pa šta… Niko ti ne kaže kad rodiš dete – umrećeš ako ne budeš savršena. On danas najbolje zna te moje nesavršenosti i surova je opomena kad zna da kao majka mogu bolje.

Kad je porastao toliko da možemo svašta zajedno, dosta smo cunjali. Kod kuće smo pričali isto koliko smo se i igrali. I neću sad da lažem da mi je uvek bilo do fudbalice na terenčetu, jer uglavnom nije, i 70 od 100 puta mi je bilo dosadno i mrzelo me je da se igramo gusara s figuricama i glumimo morsku bitku na tepihu, to sam radila jer on želi. Mora – k’o što moraš hiljadu stvari u danu.

Išli smo na kuglanje, vozili bajs, kupili smo skejt pa smo jurili ko će da ga uči dok nije pao i imao opasan prelom noge, igrali žmurke po kući i mnogo smo voleli da pravimo kućni orkestar, pustila bih neku pesmu za đuskanje uz koju sam ja svirala šerpa bubanj, a on je udarao činela poklopac. Tako, svašta sam izmišljala ne samo da zabavim njega već i sebe.

To je ujedno najvažnija stvar zbog koje mi život nije stao. Htela sam da bude zanimljivo, neistraženo, novo, smešno, nekad i malo strašno. Ne samo njemu, već i meni.

Zbog toga smo se našli i u nekim rizičnim situacijama, ne toliko da bi mi socijalna oduzela dete, ali dovoljno da, kad se završe, kažem sebi – koji si, bre, ti kreten.

U Beču smo se izgubili tražeći Mek u ponoć jer baš nam se, na primer, prijela pita i završili smo u nekom parku pored autoputa gde nas je staza navela na lika koji je držao katanu i mlatio s njom po vazduhu. Morali smo da prođemo pored njega, nismo imali gde… I prošli smo, nije nas iseckao ali – koji sam ja kreten.

Na jednoj planini smo se toliko radovali spuštanju bob sankama s 3.200 metara da smo samo uskočili na žicu i popeli se, a da nisam izbrojala ni do 10 da razmislim. To je bila najstrašnija i najledenija stvar koju pamtim jer sam otišla bez naočara i rukavica. Kad smo se spustili, ličila sam na glečer pre globalnog zagrevanja, a tokom spusta sam psovala kao nikad u životu. Njemu je bilo smešno, koji sam ja kreten.

Te iste godine na zimovanju smo na sred staze videli neka smešna odela koja obučeš i takmičiš se u slalomu. Kažu oni – džabe je. Daj brate, puta dva. Da ne davim mnogo, moje dete se prevrnulo u odelu i više nije moglo da ustane, dozivalo je upomoć, a ja nisam mogla da stignem jer sam pala, otkačila mi se skija, a moje odelo mi je usisalo nogu. Na kraju smo od tih tamo ljudi dobili poklon jer smo ih zasmejali najviše te sezone. Nama nije bilo smešno. Danas nam je jako smešno i ja ga stalno imitiram kako leži ko morska zvezda u lopti i mlati rukama – u pomoć, u pomoć, help, help. Jedan Italijan je čak došao skijama do njega koliko se drao, pogledao ga i produžio dalje.

Takvih stvari je bilo toliko da bismo sad, kad je napunio 20 godina, mogli zajednički da napišemo knjigu.

Želeći da obogatim njegov život, obogatila sam svoj. To možete i vi, drage žene, samo ako za sebe želite mnogo. Nekad je mnogo dosadno i teško, ali onda čekaš, čekaš, čekaš, samo strpljivo, napraviš plan i bez straha ideš ka njemu. Makar i ako je taj plan samo vaša tajna sveska u koju pišete tajne i šta vas nervira jedno kod drugog. Smislite svoju igru, ali morate imati pravila i pratiti instinkt. Kad ih uspostavite za sebe i svoju decu – život tek počinje.

***

Bonus video: Dan majke trojki

 

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram