Kada ste poslednji put stali ispred kamiona? Svetlana Bojković je evo baš to uradila pre neki dan. Ono što je najlepše na tom snimku je momenat u kome prvo gleda vozača ala M. Abramovič, a zatim u toj kabini pronalazi čoveka kome nasmejano mahne. Ostalo je istorija naše kratkoročne memorije. Sa druge srane, jutros skrolujem po portalu i sve neki lažni, neistiniti sukobi, oni koji suštinski ne menjaju ništa.
Ima ta prelepa stvar u pozorištu i generalno u dramskim umetnostima, a to je kada neko nakon duge teorijske rasprave kaže – ma da, ali džabe tu nema istinitosti, lažno je. U pozorištu, koje teži potpunom iluzionizmu, svako vrlo dobro zna da je zadatak broj jedan pronaći istinitost. I tek onda, sukobi na sceni, ljudi, obrti, zapleti i raspleti postaju stvarni. Tiču nas se, u nama sa lakoćom pomeraju teške stvari.
Skrolujem ja tako po portalu, dakle, i strašno je kako sve puca od naizgled sukoba. Padaju optužbe i teške, a suštinski prazne reči, a ovde se ništa ne menja. Sukobi su lažni. Ne kažem da mnoge optužnice, poput one za podvođenje maloletnica nisu istinite, ali druga strana uspešno stvari svodi na jeftino pozorište sve dok se sukob ne izliže tako da postane lažan i nebitan.
Zato je Svetlanin pogled u vozača bio toliko važan. Sukob se desio na razini istinosti.
Sa druge strane, ne bih znala da kažem šta je problematičnije – biti učesnik lažnog sukoba ili ih po svaku cenu izbegavati, i ovako u životu. Sukobi, kada su istiniti i nenasilni mogu doneti dugo željenu i više nego potrebnu katarzu, pročišćenje. Samo, istiniti sukobi su naporni, znaju da potraju i nisu nimalo prijatni.
Međutim, greh je zaista izbegavati sukob po svaku cenu, a mnogi od nas to rade, ja prva, jer mi je negde ugravirano u glavu da je to ružno. To što je, možda u nekom trenutku, ružno, ne znači da, ako se sukobu predamo iskreno, a opet sa tom željom da nekoga pogledamo u oči, taj sukob treba izbegavati. Lišiti se gorepomenute katarze.
Zato ću danas posvetiti dan tome da se prisetim kada mi se poslednji put u životu desio tako neki plodonosan sukob. Kada sam poslednji put bila malo više živa nego obično, kada sam se za nešto zauzela, nešto moje, nešto meni važno, i kada sam, na samom kraju, doživela to katarzično primirje.
Sukob sam po sebi, ne mora biti uvek sa čovek, sukob je često i nama samima kada smo suočeni sa preprekom a to je verovatno, jedan od najplodonosnijih sukova kojima se možemo predati.
Dakle, kada ste se poslednji put suprotstavili sami sebi, svojim porivima da služite drugima i tom malom glasu koji vam šapuće – samo da sukoba ne bude.
Ne, samo da sukoba bude, ali molim te Bože, neka bude istinit i neka prepore mir tako da od njega načini plodnu zemlju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
