Fajl

Neki sumanuti fajl koji moj kompjuter nije mogao da svari. 2021. je godina, a i dalje se nosimo sa tim glupim situacijama nekompatibilnih fajlova i činjenice da prevod ne prati ono što ljudi govore u filmu. Pao mi je mrak na oči, a nisam ni dva gutljaja kafe uspela da ispijem.

Da li je došlo vreme da moram da neki tekst umesto da ga skinem kao čovek i onda gledam sve postupno, printskrinujem stranicu po stranicu, da ne bih morala da se preganjam sa tamo nekim ko je odlučio da je falični fajl najbolje rešenje.

Dan je prelep, rekordi suvog krckavog lišća su po trotoaru, o parkovima da i ne govorim, ima vetra, koji ja obožavam, pa hajde da ovaj dan spasimo šetnjom i doručkom napolju. Ima to jedo mesto gde ja mnogo volim sendviče, imaju i lepe kafe i kolače, pa hajde.

Prvo nam nisu doneli sve što smo naručili, prevideli su jednu pitu, a kafe koje su nam naplatili nisu doneli ni u narednih pola sata. Bila je gužva, da, ali ako ste već videli da ste kod nekog nešto zeznuli, probajte da popravite.

Dete je već pojelo svog kolač i cevčilo sok, ja sam već imala pritisak dvesta, jer je moja iluzija o savršenom subotnjem doručku otišla niz slivnik. Moj doručak je bio tu, doručka mog muža ni od korova, dete je odavno završilo i vrpoljilo se jer je već i krenulo od kuće nervozno.

I da, onda pasivna agresija, adresiranje nezadovoljstva prema konobaru koji verovatno nije kriv, jer je drugo dvoje verovatno radilo (odnosno ne) na našem slućaju. I onda ono grozno osećanje, da sam ja zapravo ista kao oni bahati gosti koji maltretiraju konobare, studente iz unutrašnjosti, koji jedva preživljavaju.

I onda je meni žao što je uopšte do toga došlo, što sam morala da bilo koga prekorim što mi je uništio doručak i dan, koji je već počeo glupo, glupim fajlom. I onda izlazimo napolje, a ja znam da možda nisam u toksičnoj ljubavnoj vezi, ali da sam sa tom doručkovaonicom u toksičnoj vezi definitivno, nikad tu usluga nije dobra, a ja se uvek vraćam zbog dobrih kolača i tih sendviča, žao mi je, pa eto, odlučujem da ostanem u toj vezi, ali povremeno, nikad više neću tu da sedim, ali ću uzimati za poneti.

Da, to je pravi način, razmišljam, dok mi se slivaju suze niz obraze. To su suze besa, dan je prelep, a dan je tako glup i tako sam se iznervirala ni zbog čega i zbog svega.

Dete je ambivalentno, neće da šeta, hoće u gradski prevoz, uđemo u tramvaj, dete hoće da se šeta i nikako neće kući, a besno je kao ris, jer mu se zapravo spava. Izlazimo iz prevoza, muž ide na pijacu i u nabavku, dete i ja kao hodamo, onda hoće da ga nosim, ali zapravo ne, njegova jakna klizi niz moju, jedva ga nosim, ima dvadeset i kusur kilograma i do te mere je opustio telo, da ga jedva nosim.

Naravno, slede ambivalentne poruke da hoće kući, ali da zapravo neće, istovremeno hoće da ga nosim i da ga spustim, a ja zapravo jedva čekam da ga ubacim u kuću i da idem da se isplačem, jer je moja subota, lepa i puna vetra i žutog krckavog lišća ubijena u pojam.

Problem je što i kad se on uspava, i kad dođe muž, pa možemo da gledamo neki film ili da samo blejimo, kako to subotom volimo, kad ne radimo, problem je što mi ni to neće biti dovoljno, jer je u mene ušao neki nemir, imala sam slom živaca, iako mi se zapravo ništa specijalno nije desilo.

Šezdeset i kusur ljudi dnevno umire od korone, besne ratovi, ubiće nas zagađenje, a komšije već pale plastiku da se greju, iz dimnjaka izlazi crnilo, sve je meni jasno, ali mene je poremetilo to što su se nanizale idiotske stvari.

I to je ljudski. I dešava se, jer život je nekad nekompatibilni fajl koji se ne da otvoriti.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram