Imam jednog poznanika, koji se bavi horoskopom, i koji, kada god me sretne započne priču o mojoj natalnoj karti, u kojoj, naravno, sve već odavno piše.
Tamo piše da sam liberalna i rigidna u isto vreme, pripadam vrlo primitivnom tipu koji će tražiti sigurnost, lojalnost i pažnju u porodici, ali će mi pogled ipak ponekad biti i negde sa strane, na nekoj ekstravaganci, za koju osećam da mi pripada.
Po njegovoj priči, ako neko sa mojom pozicijom planeta ne bude živeo na visokoj nozi, ništa nije uradio u životu, jer ja sam rođena da budem imućna. Pošto nisam bogata naslednica, na događajima na kojima se srećemo, ubedim ja horoskopliju da u mojoj natalnoj karti zapravo piše da sam neko ko traga za intenzivnim doživljajima, da je to to bogatstvo, da je moje blago moja unutrašnja sila da tragam za lepim. Englezi bi rekli – pleasure seeker.
Ne moraju to biti dijamanti ili haljine od čipke, svile i krzna (tim redosledom), već ja, kako sam starija (a to je svake sekunde) shvatam kako me privlače druge vrste intenzivnih doživljaja – pogledi na okeane ili gigantske planine, koje izazivaju strahopoštovanje, vidikovci i žičare.
Dramatika nije samo u pravilnosti i odsjajima brilijanata , draga Liz (ovo se ja obraćam Liz Tejlor), ja sam pronašla nešto novčano jeftinije doživljaje koji odgovaraju mojoj ličnosti. Volela bih da idem na dugačku dominikansku plažu, naravno, na plažu na kojoj je sve isto, palma do palme, klasičan tropikalizam, ali da to ipak nije moja šolja čaja. Screensaver tropikalija.
Ponekad mi se čini da mi ne treba mir, da mi baš treba da stojim ispred dramatičnih Alpa i da se, kao junakinja u Sorentinovoj Mladosti prepustim nemiru i planini koja malo i plaši. Sve više uživam u olujama, a kada plivam u moru, volim da me uhvati hladna struja. Intenzivni doživljaji, spremna sam na njih, volim oštrinu planinskog vazduha, jaka i opora pića. Ovo će boleti – kaže doktor. Pa neka, hajde da vidimo šta je to, dokle može da se ide.
Neću da sve mogu da predvidim, ja sam od onih koji će se na trenutak izvojiti iz grupe turista i otići da vidi šta to krije mala poprečna ulica, kamena ulica u kojoj ćeš verovatno zateći lokalnu mačku, ali možda i neobičan iznenađujući pogled na vizantijsku crkvicu. Nije čudo što sam kao mala bila tako fascinirana Baš Čelikom i otvaranjem zabranjenih vrata. Hajde da se izgubimo, da bismo se ponovo pronašli, da bismo se spasili.
Neki dani su za kuvanje čorbe i lenčarenje na terasi, za hamok ležaljku i knjigu, neku koju sam čitala trista puta, ali je obožavam, za Dina Bucatija i Prodavnicu tajni, tako je nekih dana, a nekih drugih osetim snažnu potrebu za životnim obrtima i jakim doživljajima. Onim koji jesu i unutrašnji, ali zahtevaju akciju na spolja. Tih dana mislim da je samo dramatičan život vredan življenja, život izazova, kakav je imala Liz, Liz Tejlor. Sa ili bez dijamanata…
A nisam se svega ovog setila zato što sam pre neki dan na otvaranju neke izložbe, a kako drugačije, srela horoskopliju, koji je opet počeo sve da mi tumači. Mislim da su mi razmišljanja o intenzivnim događajima i dramatici probudile fotografije drugarice sa Durmitora, sa vrha Prutaš. Sneg i snaga i trava i konji i ovce, vazduh koji miluje i seče pluća, puni ih životom, javlja im da su moćna i otvara ih, rascvetava ih i čini da njihov vlasnik lebdi kao da je reč o nekakvom ekstremnom sportu.
Biti sam sa prirodom, ćutati i čuti huk vetra oko planina i svih tih divljih okomitosti, gledati cveće koje je niklo tu niotkuda, srećno da je baš tu, na tom zelenom dramatičnom mestu, a ne negde u saksiji na Novom Beogradu, u betonskoj scenografiji.
Nisu to samo koreni, neko bi se mogao našaliti da se, ma gde da idemo i ma o čemu da pričamo vraćamo na svoje poreklo, pa eto mene opet nekako u Crnoj Gori. Ali stvarno, te planine i ti slapovi, taj kačamak sa krompirom, kajmakom i sirom, sirom koji liči na sneg, i snegom koji liči na sir, to je možda moja paralelna natalna karta.
I priroda i tišina, i buka i bioskop, u kom gledam filmove divlje Liz, Liz Tejlor, vlasnice ljubičastih očiju i velikih grudi, Liz, koja je volela i muškarce, i decu, i dijamante, i putovanja, i brodove, i hranu, i Oskare, i koja je verovatno volela i divlje visoke planine – sve je to moj svet i sve sam to ja. Totalitet planine i totalitet grada i asfalta i celuloidne trake.
Razmišljam o tome zagledana u jezera, opčinjujuće ambise, tirkizno tkivo vode, optičku varku i istinu, i nije ni čudno da se zovu Gorske oči, draga Liz.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
