Plakati od lepote

Ana Vučković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Sećate se iz biologije priče o ćeliji, selektivno propustljivoj?

Ove nedelje bih se uporedila sa njom, punjenom mitohondrijama i Goldžijevim aparatom kao neka fina pralina tečnom marakujom.

Ove nedelje bila sam propustljiva, otvorena za sve senzacije, pojačano osetljiva, delikatna i sve me je diralo, suptilno. Sve mi je prijalo, delom zato što sam jednostavno takva, delom zato što su se uklopile kockice, kao u tetrisu, kao u onim starinskim slagalicama, gde pomeraš kvadrate da bi dobio sliku nekog debelog mede sa lizalicom.

Neki dani su bezvezni i nećemo ih pamtiti ni po čemu, jednostavno su prošli, obezbedili su nam kontinuitet trajanja, ali samo toliko. Ništa im nije pomoglo da se ubeleže u red onih blistavih i urezanih trajno u memoriju.

A znamo svi kako je kad je neki dan poseban, pa onda možemo da se setimo gotovo svake pojedinosti, od doručka, do treptaja, niza slika i da prizovemo ponovo taj neki specifičan osećaj. Možeš da odmotaš događaje, znaš gde si pošao i koga si sreo, kakvo je bilo vreme i koji si tramvaj uhvatio, koju si pesmu pevušio.

Cela prošla nedelja mi je bila plačkasta, ali na sreću nije bilo gorkih suza, ništa mi se strašno nije desilo, već potpuno suprotno. Bila sam mirna, moje stanje je bilo platno na štafelaju za koje sam bila spremna da se ispiše i izmaže najrazličitijim nijansama.

Bila sam spremna na bilo koju, od oker i magente do one elegantne ljubičasto-crne, kao kora patlidžana. Sve bih podnela, jer sam sam se osećala ranjivo i snažno. Namestilo mi se da treba istog dana da idem na predstavu za decu na festivalu dečijeg pozorišta, a da pravo posle toga idem na koncert.

To mi se događa često i eto jedne privilegije i lepote mog posla i mog života, možda nije sve kako valja, ali mnoge stvari jesu, i nižu se divne senzacije. Bila sam spremna da mi se svidi priča o detinjstvu Fride Kalo, jer i inače mnogo volim nju, njene slike, njeno oblačenje, recepte, Meksiko, u koji čeznem da odem, ljubičaste kukuruze i slamnene šešire.

Ipak, ono što se desilo na predstavi Mala Frida Kazališta Žar ptica na Pozorištu Zvezdarištu prevazišlo je sva moja očekivanja.

Ne samo zato što je ovo bila prva predstava koju je u celosti pogledalo moje četvorogodišnje dete, ne samo zato što je priča o prihvatanju drugačijeg i autentičnog bila u prvom planu, nego me je način na koji je to izvedeno ganuo toliko da sam zaplakala. Momenat u kome devojčica Frida u džakčić ubacuje svetleće loptice koje su njeni strahovi, kao da je to lako, a valjalo bi da jeste, je nešto toliko snažno, a tako na polju simbola tako jednostavno.

Scenografija sva u plavom, jer je to čuvena Plava kuća Kalovih, šarenilo boja, cveće, haljine, majmuni i mačke, vegetacija i muzika, opojni i razdragani. I Frida jeste dobro napisana junakinja, ali je njen otac žovijalni fotograf pun ljubavi i nežnosti za ćerku nešto najdivnije što sam u skorije vreme videla.

I nisam bila jedina, deca su bila oduševljena, lepota se prepozna srcem, kao i kad je sve na svom mestu, jasno i lepo ispričano. Bila sam srećna što ovo nisam propustila, a koliko toga svi propustimo, to je neminovnost. Svakog dana se dešava nešto, a ti ne možeš da sve da stigneš.

I taman sam mislila da mi ne treba koncert, jer će da mi potisne i pokvari utisak o predstavi, šta će mi koncert, već sam doživela to što mi je danas trebalo. A onda se desilo upravo suprotno, da je koncert samo lepo legao na predstavu, da je upotpunio tu radost da ima onih koji stvaraju besmrtnu lepotu. Jer je život lep, a upravo za taj film muziku je pisao Nikola Pjovani, italijanski pijanista, koji je gostovao na Kolarcu i proveo nas kroz istoriju svoje i muzike uopšte, u muzičkim temama, ali i uzbudljivim stand-up pasažima, pričama o muzici za koju je Felini mislio da je opasna, jer radi ono što nijedna druga umetnost na taj način može.

Trebalo mi je prepuštanje, a svima nam treba prepuštanje, kao kad plivaš leđno i plutaš, kao kad zaspiš na masaži, kao kad slušaš muziku iz čuda od filma Život je lep, za koji moja drugarica kaže da misli da ga više nikad neće gledati, iako misli da je divan, jer jednostavno ne može…

Kada su se u toj šarmantnoj večeri, u sali Kolarca, koju obožavam iza muzičara pojavili kadrovi iz filma, lica Roberta Beninjija, Nikolete Braski i dečaka, a znajući o čemu je i kakav je ovaj film, zasuzila sam.

I onda ta tema, neobjašnjiva i neopisiva, treba samo da slušaš i osećaš, ne možeš da prepričaš i objasniš nikom. I onda se samo jedna lepota nadovezala na drugu. Osoba koja je ušla u trolejbus za Zvezdaru nije bila ista ona koja je izašla pet sati ranije iz kuće, jer lepota to radi, menja, makar i pomalo, menja nešto, senzibiliše već senzibilne.

Plakaću i sledeće subote, to znam, jer će se tad venčati prijatelji, a ja volim venčanja, ja sam dramatična, i volim što sam takva. A nisam plakala kad sam saznala da je umro Endrju Flečer iz Depeche Mode-a, samo sam zaplivala jače na bazenu, nošena zaraznom sint-pop melodijom, srećna što sam živa i što sve osećam pojačano, srećna što je bar nešto na ovom svetu plemenito i čarobno.