Oblaporna kolumna

Stav 02. maj. 202209:17
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Znate one roditelje kojima je najveći problem to što deca neće da jedu? E, pa moji roditelji nikada, ali nikada nisu imali taj problem.

Ja sam uvek bila gurman. Volela sam bakine masnije i maminu nešto blažu kuhinju, mamine fuzije i tradicije mojih baka – jedne Crnotravke i jedne Crmničanke. Ja se toga ne sećam, ali pričali su mi da sam, kada smo se preselili na Karaburme na Zvezdaru, dok su moji sređivali kuću, igrajući se u bašti, jednoipogodišnja ja zavukla ruku u veliku teglu krastavaca, koje sam obožavala. Tada me niko nije nadgledao, a ja nisam oprala ruke, pa su svi bili preplašeni kakav mi je to osip sve do lakta. A to je bila kiselina krastavaca, kojima ću se i u budućnosti radovati uz pečenje, u ruskoj ili u burgeru. Da, ja sam ona koja vadi krastavce ljudima iz burgera, i ona koja jede dekoraciju onima koji su spremni da u svom tanjiru ostave gomilicu šargarepe ili reckanu rotkvu.

Ipak, najveće zadovoljstvo ikada mi je bio odlazak u restoran. Rano su me navikli na odlaske u kafane i restorane, na ćevape i karađorđeve, na gurmanske koje se puše u onim limenim posudama, na čizburgere u prvim godinama Mekića u Beogradu, pljeskavice kod Leskovčanina u Balkanskoj, baklave i bozu u Kamili u Makedonskoj. I danas me ljudi poznaju kao nekog ko, ne samo da voli da jede, nego da o hrani i piše. Možda sam u drugom životu bila kritičar hrane. Čak i u tekstovima koji nisu u vezi sa hranom, ja proturim neku gastronomsku metaforu, uporedim nečiji nabor na inače ravnom stomaku sa onom skramom koja nastane na pudingu koji se hladi. Tvrde pete su mi kao parmezan, a uši liče na torteline. Verujem da je mnogima dozlogrdilo i da sam im postala dosadna, ali hrana je moja večita inspiracija i radost.

Nekad volim da se našalim i da kažem da najviše na svetu volim svoje dete, pa da jedem. Naravno, to nije sasvim istina, ali je vrlo blizu istine. Ja sam među onom trećinom čovečanstva koja živi da bi jela, svesna toga da ima onih koji nemaju šta da jedu, i onih, što je meni neverovatno – da ima onih koji ne vole da jedu i koji bi rado porciju njoka u četiri sira zamenili za neku tabletu koja smiruje fiziološku glad. Imam drugaricu koja ne voli da jede i koju mrzi da žvaće. Jedino što joj nije u potpunosti mrsko su palačinke sa kremom i to je to. Na njeno pominjanje palačinka meni padaju na pamet one Suzet, flambirane i sa narandžom, pa predivne sa belim kremom i voćem, pa sa švapskim slatkim sirom, pa obične sa šećerom i orasima, ili džemom, ali tako je to kad imate posla sa nekom ko baš voli hranu – i to od one najjednostavnije – sira i ‘leba, pa do kompleksnih kremova od pistaća, mesa odležalih u pacu mesec dana, francuskih čorbi kuvanih nedelju dana, hobotnica i svakojakih pipaka.

Naravno, hrana je mesto i razlog susreta, ali meni ne smeta da jedem sama, da sebe odvedem na ručak ili da jedem dok se ukućani ne vrate, da mrvim testo po novinama, da gutam kiselu čorbu dok slušam muziku. Baš uživam u hrani, ali nije da nisam alava. Dopada mi se i reč oblaporna. Nekako je baš istinita i zvuči upravo onako kako bi trebalo. Da li smo mi žderonje – pitala sam jednom muža, a on mi je odgovorio da smo vrlo blizu. Volim da jedem sa nekim samo iz razloga što ćemo podeliti, pa se neću prejesti, što umem. Ako iz tepsije podelim i tebi i sebi, onda odlično. A ako sam sama, možda je bolje da kupim manje ili da se, ako se već prejedam, prejedem zelenom salatom… sa još možda malo halumija ili nekog domaćeg škripavca, na primer miročkog. Baš sam se načudila kad su na doručku moje drugarice skoro dozvolile da konobar ponese baš taj grilovani halumi, koji je išao uz prženice. Prejele su se i nisu mogle dalje. Ja eto mogu uvek da pojedem sve iz tanjira. To je moj blagoslov i prokletstvo. Gde god da idem, mene baš zanima šta ću jesti i kakva je hrana. I kad me neko pozove na večeru, nekad ne mogu da se koncentrišem na razgovor od hrane. Dok mi neko nešto priča, ja motrim na neki fini zalogaj ili razmišljam kada je socijalno prihvatljivo da gricnem još nešto. To naravno kada su razne čarolije na stolu, a ne kad je preda mnom cela porcija samo za mene. Onda olala!

Nekad pomislim da bi bilo super da imam brži metabolizam koji bi sve to sažvakao kao ona mašina kola na auto-otpadu, a onda pomislim da čak i super izgledam koliko volim da jedem. Super mi je i jedna rečenica Endija Vorhola iz njegovog dnevnika, gde on kaže da ga nervira puna kesa bombona. Toliko ga nervira da mora odmah da je celu slisti kako ne bi postojala. To je to, skroz ga razumem. Ima i nešto autodestruktivno u tome, ali da, slistiti nešto, kako više ne bi postojalo, kako ne bi više izazivalo. I onda nema problema.

Možda ipak postoje granice apetitu. Moje dete je odustalo od kolača i reklo – Mama, ne mogu piramisu. Piramisu – to je valjda kad promešaš tiramisu i od njega napraviš pire.

***

Bonus video: Sladoled

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram