Vrela supa u šumi

Pričaću vam o svom nedavnom snu, koji je učvrstio moje uverenje da su strašni snovi zauvek nestali iz mog života i da su ustupili mesto potpuno bizarnim, onim koji zaista liče na neke nadrealne filmove. Radujem se da je tako, jer sam kao mala sanjala zmije i groblja, turobno i tragično, a sada su to kinematografske slike, koje su zabavne, plastične i šarene, i koje je žalosno ne zapisati, iako znam da ja nisam niko poseban i da svako ima zanimljive snove, samo ih možda češće zaboravlja. Želim da verujem da je Mendeljejev zaista sanjao ceo periodni sistem, i da ga je zapamtio, da mu se sve javilo u bojama, kao karta periodnog sistema koju ima gotovo svaka bolje opremljena škola. Volela bih da verujem da je neki kompozitor imao dovoljno snage i volje da zapamti melodiju iz sna, da se izvuče malaksao iz kreveta i sedne za klavir. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja – pevao je onomad Vladislav Petković Dis, željan izgubljenog blaga svoje mašte. Sve sam njih sanjala.

Nedavno sam sanjala san u kome su zapravo bila sva ta učila, sve te karte i fotografije poprečnih preseka biljaka, hlorofila, modeli ljudskog tela, na kojima može da se pokaže i jetra i slezina, i elegantna harfa rebara, tegle u kojima su punoglavci, oni gigantski lenjiri kojima se crta na tabli, sve ono što nemaš kod kuće, nego se kupuje samo za školu, herbarijumi i karte sveta. Oduvek sam želela da imam karte sveta sa sve onim izbočenim reljefima, htela sam da to imam i kod kuće, a ne samo u školi, te Pirineje i Ande. To mi se urezalo u pamćenje, kada sam jednom sanjala. Tada sam sanjala da sam sama u školi ponovo, bilo je to odmah po glasanju, jer je to jedini momenat kada ponovo ulazim u svoju osnovnu školu. U snu sam osim tih učila i alatki, karti i šestara, kreda u raznim bojama, radova učenika na kojima je bilo hiljadu i jedno viđenje portreta Svetog Save, i reprodukcije portreta poznatih muzičara, pedagoga i pesnika (Betoven, Vuk Karadžić i razbarušeni pomenuti Dis) bila ushićena i biljkama. U snu sam imala osećaj da u školi nema nikog, ali da nikog dugo nije ni bilo, nego da su njom zavladale biljke, da su uprkos nebrizi i nezalivanju same rasle, džikljale i da su napravile malu prašumu, da je škola obrasla.

U mom snu je škola je postala šuma, u kojoj su se jedva videli obrisi arhitekture, stepenica, inventara, tek pokoje staklo obraslo i zagrljeno zelenim papratima. Ne znam šta je značio ovaj moj san, valjalo bi ga rastumačiti, da li je to zeleno za mene značilo večnu mladost ili detinjstvo, to džikljanje i razgranatost rast, jer sam ja porasla, to da nema nikoga - moju više puta potvrđivanju individualnost… sve u svemu ovaj san me je baš pomerio i dugo sam, prolazeći pored svoje osnovne škole čekala da umesto zgrade naiđem na šumu (pored Zvezdarske se škola inače i nalazi), šumu u kojoj su razbacani šestari, portreti Smetane, globusi i dobro iskotirani tehnički crteži.

Koliko puta sam sanjala nešto interesantno, ali bih to pred buđenje zaboravila. I često mi je bilo žao zbog toga. Ipak, moj drugi nedavni sam bio je toliko čudan, da je bilo nemoguće ne zapamtiti ga. Slika je jednostavna, na trgu je namešten sto, za stolom sedi nekoliko ljudi, svečano obučenih, u frakove, a ispred svakog od njih je tanjir supe sa knedlama. Uzimaju kašike i probaju supu, ali je ona vrela i ljudi počinju da duvaju u supu. To duvanje je zapravo zvižduk i to postaje pesma unisonih glasova. Pesme ne mogu da se setim, ali je bila zarazna i ličila na neki marš. Kratko je trajala, jer se supa ohladila i za zviždukom više nije bilo potrebe. U snu sam čula svoj zaključak, koji je ličio na neki televizijski izveštaj – Ovo je bio hor duvača u supu dok je vruća. Ovaj moj san bio je kao skeč, kao nešto što su napisali i odigrali Pajtonovci i volšebno se iz moje podsvesti premetnuo u svest i u ovaj tekst.

***

Bonus video: Sladoled