Sećate li se perioda kada je Đoković tek krenuo u pohod na osvajanje svih mogućih teniskih titula, medalja i pehara? E, pa ja se sećam jer su to bile vrlo strastvene, glasne i neprospavane noći za sve ukućane - i to zbog moje mame.
Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji sede ispred televizora gledajući utakmicu, meč ili trku, a da uz to glasno dovikuju savete i uputstva igraču, poput svih onih besnih oznojenih trenera kojih stoje pored terena. Pritom, ne zaboravimo na činjenicu da ih onaj kome viču – ne čuje. Taj ko igra je na terenu. Oni koji viču su u kafiću ili svojoj dnevnoj sobi. Jedino ih zapravo čuju deca, kao što smo mi slušali našu mamu kako viče Đokoviću sve i svašta, dok mi gore na spratu u svojim sobama pokušavamo da spavamo.
Ti mečevi trajali su do sitnih sati, a moji roditelji bi sutradan hodali po kući poput zombija. I užasno me je to nerviralo.
Kad se setim tog nadvikivanja, ne bude mi dobro. I ne, nije se mama nadvikivala sa tatom, nego bi zvuk na televizoru bio toliko pojačan da se nadjačavala sa samim Đokovićem. Kako on udari loptu i zastenje, ona vikne: ‘To Nole!’ i tako do iznemoglosti. Ali ne njene, nego Noletove.
Obično ljudi tokom navijanja – malo ohrabre igrače, malo ih kritikuju. Malo se ospe paljba i po sudiji. Kod moje mame to nije bio slučaj. Nadal je bivao ‘Dupegaće’, Federer ‘Ružni Rodžer’, a Nole i kad pogreši bilo je ‘biće bolje’, ‘ajmo dalje’ i ‘ko ih sve šiša, samo guraj’. Čitave razgovore obavili bi tako Nole i moja mama, a da on čovek toga nije bio ni svestan. Ali, moj tata jeste.
Nekada davno, u mladosti i nezrelosti, bio je ljubomoran čovek, ali sada se šalio na račun maminog simpatisanja našeg najboljeg tenisera. Kad god bi ga nešto zamolila da joj uradi ili pomogne, odgovorio bi joj sa: ‘Pozovi Noleta, njemu je to lakše’ ili ‘Što, Nole nije tu pa mogu i ja da pomognem?’ i svi bismo crkavali od smeha, a mama bi se uz osmeh (i blago rumene obraščiće) takođe našalila i uz odmahivanje rukom skrenula bi s teme.
Neko vreme njih dvoje su bili neumorni, ali nije se baš uklapalo sa tatinim rasporedom i poslom, te bi često zaspao u toku meča. Mama bi nastavila sa svojim uobičajenim obraćanjem malom čoveku na TV ekranu, što bi ga trglo i probudilo. Kao i svako koga naglo probudite nekim visokim tonom, reagovao je burno i ponekad bi se čak nadurio i tako odlazio u krevet.
‘Voliš Noleta više nego mene’ i ‘Neće ti Nole večeras grejati leđa’ – postale su redovne, sada već manje šaljive prozivke mog oca na račun mame i njene simpatije. Vremenom se to iznivelisalo i zajedno su bili Noletovi najjači, definitivno najglasniji i najstrastveniji navijači. Do skoro.
Ponovo su gledali Noletove mečeve, sva sreća u normalnim terminima, i čak je i naš pas Mrvica odlučila da napusti odaje u kojima se odigrava ovaj napeti ritual. Mama je nastavila sa rečima hvale i podrške, kako se samo ‘njemu’ obraća.
Otac je takođe vremenom počeo da viče na televizor podjednako strastveno. Ipak, on malo realnije pristupa situaciji i teniserovom performansu, te bi se provukla i po koja kritika na njegov račun. Majka je vidno napravila svesnu odluku i ignorisala je tatine reči. Dok nije preterao.
Nole je nažalost izgubio i tata i mama su nastavili sa komentarisanjem tog meča. Mama je krivila sudiju, drugog tenisera i sveukupnu situaciju sa koronom koja je sigurno uticala na njenog Noleta. Dok je tata ipak iskritikovao malo našeg favorita i rekao da se nije baš najbolje pokazao.
‘Kako to možeš da kažeš, dao je sve od sebe i nije bilo do njega’, upitala je mama ljutito.
‘Do njega je, precenio se u nekim trenucima i to ga je koštalo pobede’, odgovorio je tata.
‘Ako ne budeš pazio šta pričaš, ti komentari koštaće te braka!’
‘Kako to misliš?’
‘Pa tako mislim. Ako se zbog nečega budemo razveli, to će biti Đoković!’
Od tad u našoj kući više niko nikada nije rekao ni jednu jedinu loš reč za Noleta.
***
Bonus video: rosidba na fudbalskom terenu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
