I ptice na grani znaju priču o tome kako su se ljudi otuđili zbog novih tehnologija, snimljeno je milion sati programa u kome analitičari iz nekih prošlih vremena ili oni koji se nisu apdejtovali na sadašnjost pričaju o mladima koji sede za stolom i gledaju svoje telefone, o momcima za jednim i devojkama za drugim stolom, kojima je milija komunikacija na mreži, nego međusobna.
Lično, stvarno ne volim da sam mnogo na telefonu kada mi je tu uživo neko kome bih volela da poklonim nepodeljenju pažnju i onda telefon ne stavim čak ni na sto, nego ga bacim u ponor torbe, koja visi na stolici.
Ali mi je telefon baš drag, kad je tu neko sa kim ne bih da pričam. Nije svaki sadržaj uživo bolji od onog na mreži, a i zapravo taj na mreži je isto uživo. Čak je i izlišno više pričati o tome, i u neposrednoj stvarnosti i u virtualnoj možemo birati i ovo i ono, i dobre sadržaje, ljude, razgovore, i nešto naučiti i stvarno uživati, i beskrajno gubiti vreme.
I zato ovaj tekst neće biti jedan od onih bazičnih o odbrani ili napadu na internet, telefone i tehnologije, nego ću pokušati da vam dočaram jednu meni vrlo zanimljivu situaciju, jedan za mene novootkriveni fenomen.
Dešava se da, kada se sporečkamo ili posvađamo moj muž i ja ipak šaljemo jedno drugom smešne klipove i mimove u inboks. Ono, oterali smo jedno drugo dođavola, prošlo je pet minuta, on je u kupatilu, ja sam u sobi, oboje smo besni i na telefonima, a onda neko od nas vidi nešto smešno – kompromitujuću sliku kolege sa posla, izdubljene patlidžane koji izgledaju kao baletanke, psa koji liči na Ričarda Gira ili mim na kome je Hjumova slika, a piše Đe si Hjume, ljudski maksimume?
I to je toliko zabavno, da moramo da podelimo sa nekim, a sa kime bismo, ako ne jedno sa drugim, jer je jedna od osnova naše veze – humor humor humor! I onda nastupa neko bizarno primirje, jer nije da smo sad saglasni oko onog oko čega smo polemisali, ali humor nadjačava sve.
Nešto je toliko smešno, da mora da se pošalje. I onda čujemo kako se ovo drugo smeje, ili jedno drugom pošaljemo haha, okej ili podignuti palac u znak odobravanja. Komunikacija se nastavlja, ali samo kroz to bizarno malo primirje na internetu. Moć glupog klipa jača je od svega, ako ga ne podelim sada, zaboraviću, a nema veze što smo se malopre svađali oko potencijalnog kredita za stan, detetovog vrtića, loših babura sa pijace ili nečeg osamnaestog, jer – link se mora poslati.
I to nije samo već napravljeni internet sadržaj, to su i obične, starovremske sms poruke, u kojima se ne pominje tema svađe ili polemike, nego nešto sasvim drugo, iznenadno, neka sveža i zabavna ideja iznebuha. Tako sam neki dan u žurbi i napetosti izašla iz stana, ne uspevši da završim ručak, napravila sam do kraja samo salatu. I onda mi je, iako smo vodili polemiku oko sto nekih važnih tema, muž dva sata kasnije poslao poruku – salata ti je ispala kao u kafani, što je za kupus salatu najveća pohvala.
To znači i da je dovoljno masna i da je kisela, da nije izrendana na pretanke froncle, a da nema ni prekrupnih komada. Dakle, primirje je nastupilo salatom, idealnom, skoro pa kafanskom kupus salatom. I izgleda da i dalje važi da su čak i u komunikaciji na mreži bitni ljudi, i njihov sadržaj, kao što je važan i dobar futoški kupus, ulje, sirće i osmeh uživo, osmeh konobara koji zna šta voliš i šta bi da naručiš.
Pasulj i kupus, može.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
