Ko je veliki umetnik?

Možete voleti Salvadora Dalija ili ne, ali kad vidite njegove slike, kauč u obliku usana Me Vest ili čudovišnu pojavu dok sa mravojedom na lancu izlazi iz pariskog metroa, ne možete a da ne priznate da je faca, da postoje razlozi zašto je zapažen i zašto ga mnogi cene. Ne može svako da voli Lars fon Trira. Ne bi bilo ni logično da je tako, nije to za svakog, ali ta autentičnost je baš nešto zbog čega ćete reći da ga obožavate ili da vam je njegov rad oduran. Ne voli svako mentol ili čokoladice punjene ovom zelenom osvežavajućom smesom. Ali baš zato je neki vole, kao i žalfiju u šniclama. Saltimbocca alla romana italijanski je specijalitet u kome je meso umotano u pršut i žalfiju, što će se mnogima smučiti, jer im je jedina asocijacija na žalfiju grgoljenje njome kad su bolesni.

Neko će vam reći da su Rotkova platna nešto što bi svako mogao da naslika. Zamaži dve ili tri boje i to ti je to. Izaberi nasumično, pa prvo namaži pola platna u crveno, drugu polovinu u oker – i eto umetnosti. Kao kad praviš sendvič, pa polovinu tosta namaži pavlakom, drugu senfom. A na sredinu stavi rotkvicu. Rotko me podseća na rotkvicu. Možda je smešno, ali i poed toga što nekim ljudima nije jasno kako je Džekson Polok postao tako slavan, a samo je bacao nove i nove jarke boje – bio je prvi koji je to uradio na taj način. Bit osoben, ono kad na keca znaju da si ti, a ne neko drugi – e u tome je štos, pa bilo da si Ves Anderson sa kućama minjonima ili Pikaso sa crtežom deteta na vazi… pa i on sam je rekao da su mu trebale četiri godine da počne da slika kao Rafaelo i ceo život da počne da slika kao dete. Kad vidite Baskijata ili Kita Heringa, vi znate da su to oni, i da to ne može biti neko drugi. E, u tome je štos. A onda možete da kažete da vam se to ne dopada, te afrikolike žvrljotine ili čovečuljci u pokretu, da vas više pokreću ili smiruju Šumanovićevi pejzaži.

Zašto mi je uzbudljivo što živim baš u ovom vremenu? Čini se da ima svega, da se svaki pravac račva u još šest, da ima emulzija, kombinacija, koktela svega postojećeg, da su se žanrovi povezali, da bi trebalo da, kao kada pomešate sve boje dobijete neku braon. Ali nije tako, nije sve isto i šućmurasto, ima i dalje velikih autora, velikih umetničkih figura koje odskaču, u svakoj oblasti, u umetnosti najmarkantnije. Kad vidite metalik psića kao od balona vi znate da je to Kuns, ako iole pratite vizuelne umetnosti. Da li je to precenjena, da li je to kapitalistička prevara, kukavičje jaje, to je već druga stvar. Ali hajde da govorimo o prepoznatljivosti, kao o prvo preduslovu. U ovom veku svi su čuli za Elenu Ferante ili za Knausgora, kao i za Uelbeka. Iako reakcija nije trenutna, kao kod vizuelnih umetnosti, i ovi autori su izbrendirani tako da je njihova prepoznatljivost gotovo automatska. Opet je drugo pitanje volite li to ili ne.

Dok ovo pišem slušam Guču, vratila sam je na televiziji, pošto sam bila na putu. Slušam čoveka u belom odelu, koji cupka, pije viski, uvek sa istim entuzijazmom, demijurg, kreator, kameleon. I o njemu možete da mislite šta hoćete, ali ne možete da mu osporite da je stvorio svoj prepoznatljiv kosmos, svetski čovek, kosmopolita, onaj koji nas povezuje i predstavlja šarenolikost Balkana, evo ga, tu je, sa osmehom. Evo upravo pevaju Bugarke. Završavam tekst, idem malo da zaigram uz pesme koje, ovako ili onako – znamo svi.

***
Bonus video: Joga lica za početnike