Da postojim

Znate ono kad pucate od zdravlja? Kad ste nekako u optimalnom stanju, solidno, fino, kada telo sluša glavu, kada se prate tako fino usklađeni. Takođe, svako od nas zna kako je kad ima neki problem, koji stopira sve ostalo, kako je kada ga konačno reši.

Znate ono kad ste bolesni, pa se lagano izvlačite iz toga, i onda dođe onaj dan kada se ponovo, konačno osećate dobro, kad ste sigurni da je gotovo, da opet možete napolje, ponovo da trčite, planirate nešto ili putujete.

Ima Disciplina kičme ono - Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, a ja baš ovih dana mislim da je to da sam dobro najvažnije na svetu. I da mi je prijatno.

Znate ono kad vas pitaju za planove, a vi nemate nikakve posebne osim da tako samo postojite? To je moj novi kratkoročni cilj - da postojim i trajem u kooordinatama vremena i prostora bez nekih specijalnih želja.

Naravno da ih imam, ali trenutno one nisu gigantske, a zapravo, ako se malo udubim - veće su nego bilo šta, velike su kao kuća. Postojati i biti dobro je zapravo sveti gral života. Biti zadovoljan i trajati, krckati polako divote života, to je komplikovanije nego što se misli. Naravno, ako ste za to talentovani, onda brige nema. Ima takvih ljudi, talentovanih za život, gde sve ide elegantno i kao bez rezova i obrta, nekako fino, gospodski, bez trzavica.

Svako od nas zna te ljude, koji dođu u duboku starost, svuda su bili, imali divnu karijeru, porodičnu sreću, dobru liniju, a i zadovoljstva, a kao da im je to sve došlo lagano, prirodno i nonšalantno.

E ja mislim da ja nisam ta osoba, da ću ja za sve malo ili da se pomučim ili da se nerviram, a da ću živeti ispunjeno i zanimljivo. I baš zato sada, u ovoj fazi života zasićena i zahtevima i željama želim samo da trajem i da mi bude prijatno, da uživam u tome što sam tu i zdrava, da uživam u sasvim malim, običnim eksluzivnostima svakodnevice, da stignem na film koji me zanima, da ako mi se spava legnem da spavam, da pojedem baš ono što mi se tad jede, da ne gubim vreme, nego da baš budem zadovoljna što sam stigla u minut do polaska autobusa, da možda čak i nemam plan.

Desilo mi se nedavno da me je prijatelj pitao kad planiram novu knjigu ili neki scenario, možda promenu posla ili nekakav drugi poduhvat. I tad mi se razbistrilo, i tad sam shvatila ovo što sad pišem - ne moram ja ništa osim da trajem, da moje ćelije združene traju u kontinuitetu, da sam tu i da možda bude nešto, ako mi se bude dalo, ako samo izađe, spontano, kraljevski, elegantno, ničim izazvano.

Ne mogu ništa da planiram, da lupam glavu, samo lagano, evo me kako promičem gradom, korak po korak, kako pišem ovaj tekst kao mogući vodič onima koji misle da nešto moraju, a svi znamo da moramo porez, umiranje, a možda ne mora čak ni to.

Ovo je samo jedna moja faza, ali je otrežnjujuća i lepa, to samobičevanje možda daje nekad rezultate. Kod mene nekad jeste, nekad ne, ali sam najbolje i najlepše stvari stvorila iz sebe, organski, bez neke kalkulacije ili zacrtanog plana.

Zato kada vas pitaju šta planirate, možete slobodno da im kažete - da trajem i da postojim. Baš ću da postojim po gradu ovih dana. Baš lepo.

***

Bonus video: Sladoled