Zbog ranijeg smrkavanja, pre neki dan, iz popodnevne šetnje sam kući krenula po mraku. Onaj deo pored donjeg Kalemegdana, uz reku, najlepše tone u noć. Zagledana u te prirodne ostatke onog nekadašnjeg Beograda, onako s pola mozga, delićem oka vidim dva bića, nit dečaci nit muškarci, kako pored puta skaču naizmenično i biju banderu. Ruše nešto, ne vidim dobro šta. Onda pored njih padne parče tkanine, oni vrište i skaču od sreće, podižu ulov, cepaju ga. Sin mi kaže - vidi, oborili su albansku zastavu.
Ta dva bića su subotu uveče provela u đipanju pored bandera. Uspešno veče, reklo bi se, sudeći po tome da su na tom potezu u ponedeljak ujutru stubovi bili mestimično goli. Za neke nisu imali visinu. I mada su u ovoj zemlji i farmerke deo političke igre, i da se hteo – ne hteo sve što radiš i dišeš politizuje, nije rušenje i cepanje albanskih zastava ono što zabrinjava. Zapravo u celoj toj situaciji najgore je kako su ti klinci proveli subotu veče.
Šta ste vi radili vikendom s 19 godina? Šta su radili njihovi roditelji? Jesu li cirkali, đuskali, vatali se, muvali, menjali igranke/diskoteke/klubove? Jesu sedeli u parku uz pivo, sa ekipom uz onaj smeh da im se pupak odveže? A gde su planovi za neke lude akcije, s lovom ili bez nje, na šta im je skakao adrenalin? Jadan je adrenalin tih klinaca ako radi zbog bilo čije zastave.
Ta deca su u školi imala keca iz istorije kad se učilo Kosovo i pojam patriotizma su im verovatno oni huligani što su ko zna koliko puta demolirali poslastičarnicu u centru grada porodice Mirsidi. Ali što bi i imali dvojku, kad i sami vide da su dobro prošli neki odrasli što su kupili diplome. Pored Kosova prošli nisu, ne pada im ni na pamet, brane ga skakanjem pored bandera u centru Beograda. Slično ko isti oni odrasli.
Ali decu ćemo ostaviti na miru. Od kad su izgovorili “mama” gutaju ih propagande, ljudi koji viču i psuju, roditelji na izmaku snage, oni koji su ih učili šta je ljubav prema svojoj zemlji, ali ne i da se ne pljuje po ulici i da se mastan karton od pice baca u kantu, ne na trotoar.
Ne znam kada i kako smo izgubili volju i želju da pazimo ono što nam je najvažnije. Sigurna sam da su svim roditeljima njihova deca prioritet. Život bi dali za njih, ali ne i pet minuta razgovora. Kao da se sve svelo na zadovoljavanje bazičnih potreba – krov nad glavom, jedi, igraj se, rasti kao korov.
Ti roditelji verovatno ne znaju za žurku pored bandere, ali su sigurni da su uradili najbolje što znaju. A nisu. Jer da jesu, ovi golobradani bi znali šta se subotom radi u gradu. Ovako – sedi jedan, popravni je otkazan.
I onda na sve to vidiš gomilu nekih super klinaca, onih što kidaju, duhovitih, punih nade i osmeha, ne trepću od iščekivanja života, sve stižu i neprekidno rastu. Kad iždžigljaju – odu. Na ponavljačima Srbija ostaje. Niko nam nije kriv. Sami smo im je dali.
***
Bonus video: Skidanje albanskih zastava
Pratite nas i na društvenim mrežama:
