Dijeta koju zapravo ne držimo...
…patike za trčanje koje nikada ne nosimo, posao za koji se ispostavilo da nije baš ‘iz snova’, veza koja se ne pomera s mesta… Kada je najveći iskaz snage i zrelosti naprosto – odustati?
‘Važno je učestvovati’ – laž je u koju nismo poverovale ni kad su nam je roditelji servirali u prvom razredu osnovne škole, kada se naš talent za ritmičku gimnastiku prvi (i poslednji) put pokazao u punom sjaju. Ruku na srce, svima bi bilo lakše da nismo učestvovale, ali možemo si oprostiti taj šarmantni debaklić, posebno s obzirom na to da je to bila jedina legitimna prilika koju smo ikada zapravo imale da nosimo suknju od tila. Ali dok je zaistaistina da vredi istrajati i kad bismo radije mahnule belom zastavicom, da poneki mali poraz gradi karakter i da postoji nešto oslobađajuće u tome da radimo i nešto što nam ne ide nužno od ruke, zao glas na koji je došlo odustajanje nije sasvim zaslužen…
Neoliberalna kultura počiva, između ostaloga, na imperativu da je sve dopušteno, osim odustajanja. Kao da je život više ili manje uzbudljiva sezona ‘Survivora’, neprestano skačemo preko prepreka u trci za koju je s vremenom nekako sve manje jasno gde je cilj, i zašto smo ikad poželele stići do njega. Ne bi li ponekad bilo daleko bolje izbaciti samu sebe iz igre i umesto neprestane borbe s vlastitim granicama skrenuti iz divljine na koktel uz peščanu plažu?
Istina, postoji niz zahtevnih ciljeva za koje se vredi potruditi, i gotovo ništa zaista vredno u životu ne dolazi s neprestanim osećajem lakoće, a trijumf izvojevan nakon duge bitke donosi neopisivo zadovoljstvo. Svaki posao, veza, trening, projekat, prijateljstvo, čak i malo ambiciozniji kulinarski poduhvat sadrži zahtevne međukorake, teške trenutke, neočekivane zaokrete, prepreke, periode umora i zamora u kojima dođemo u napast naprosto dići ruke i povući se pod ćebence do zauvek. Ali bivajući snažne samosvesne žene odgajane s feminističkim idealima, nekako ćemo progurati kroz te faze i izaći na drugu stranu kao pobednice.
No dok smo lekciju o važnosti istrajnosti možda i malo predobro usvojile, manje se pažnje u toku odrastanja posvećuje barem jednako važnom umeću odustajanja. Skorašnja istraživanja na području psihologije, posebno u SAD-u čije kultivisanje istrajnosti doseže ponegde i sumanute razmere, dokazuju da odustajanje ima značajne prednosti, dok svima poznato ‘Never give up’ može ima ozbiljne negativne posledice za psihičko, a onda i fizičko zdravlje.
Na primer, Gregori Miler i Kersten Vroš, koji su studiju posvetili važnosti odustajanja kod adolescenata, objašnjavaju da je odustati od nedostižnih ciljeva neizmerno važna veština koju vredi razvijati tokom odrastanja. Tehnički je termin ‘goal disengagement’, što će reći da se naprosto odvojimo od cilja za koji se pokazalo da nije ostvariv, ili da ga naprosto više ne priželjkujemo. Jer čak i ako nižemo uspehe na putu kojim smo se otisnule, i to nam čini utoliko težim odustati, ne znači da nam nastavak obećava ispunjen život. Frustracija se gomila, a da i ne razumemo sasvim zašto se osećamo toliko loše kad sve nominalno ide dobro, ali naša se sreća možda nalazi negde drugo.
Ne treba nužno sabirati životne lekcije na Insta-feedu, ali jedna ukradena mudrost koja mi se definitivno usekla u glavu glasila je ‘Don’t cling to a mistake just because you’ve spent a lot of time making it’. Ponekad toliko dugo insistiramo na pogrešnom putu da postaje skoro nezamislivo naprosto zaokrenuti kurs. Pomisao na sve vreme i energiju, protraćene na poduhvat koji se neće materijalizovati kako smo se nadale, tera nas u tri različite depresije, a osećaj sramote koji često prati odustajanje samo dodaje uvredu povredi.
Ali odustajanje je umeće koje se vežba i znati odustati odraz je samosvesti i mudrosti. Ne treba prenagljivati, pre svega je važno naučiti odrediti odakle poriv da odustanemo; da li je reč o samosabotaži, strahu, ili istinskom osećaju da je cilj nemoguć ili nepoželjan? Želimo li još uvek isto što smo želele kad smo se odlučile na put kojim smo krenule? Trošimo li energiju koju bi mogle kanalisati u nešto drugo što bi nas učinilo znatno srećnijim?
Bilo da je reč o članarini za joga studio koju uporno plaćamo, iako je jedina shavasana koju praktikujemo u krevetu pre spavanja, ili vezi za koju se toliko dugo borimo da smo otupile na činjenicu da nas zapravo taj odnos više nimalo ne veseli, možda je najbolje što možemo napraviti za vlastitu sreću – odustati, i napraviti prostora za nešto drugo. Jer tek kad otpustimo teret ciljeva koji nam odavno ne služe, možemo otkriti nove želje i mogućnosti, ili naprosto malo lakše disati…
Piše: Ana Fazekaš za Elle.hr.
***
Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
