Svi znamo da su gubici neminovni, ali gotovo niko na njih nije pripremljen. A da li je uopšte moguće pripremiti se za gubitak voljene osobe? I kako smrt voljenog prebroditi? O tome su na tribini “Na kafi sa psihologom” govorili Anne Marie Ćurčić, čija ćerka je preminula od suicida, i Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog.
Pandemija korone naterala nas je da o smrti govorimo kao o svakodnevnoj vesti. Sve se svelo na brojke, na bezlične cifre. A iza njih se kriju nečiji voljeni.
I kada se strašan događaj desi, kad neko nama blizak umre, kako se izboriti sa tim? Da li je takav događaj automatski okidač za depresiju i možemo li ikako da se pripremimo za njega, na Hemofarmovoj tribini u Dorćol Platzu govorio je Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog, psihoanalitičar Međunarodnog instituta za psihoanalizu u Berlinu.
Depresiji vode iznenadni gubici
„Što se tiče gubitka i depresije, ja verujem da nauka ima jasne pokazatelje za to da smo mi kao vrsta i pojedinci jaki, da smo sposobni da se izborimo sa ogromnim brojem životnih izazova i da najveći broj gubitaka možemo da prevaziđemo, ili samostalno ili uz nečiju pomoć. Veliki gubici koji mogu da vode depresiji po pravilu su iznenadni gubici, oni na koje je nemoguće pripremiti se“, kazao je Aleksandar Dimitrijević na tribini koja je deo kampanje Nesalomivi, a čiji je cilj očuvanje mentalnog zdravlja, borba protiv depresije i stigme koja prati obolele.
Dimitrijević je naveo i da nas odgovor na pitanje zašto gubitak bližnjeg boli vraća daleko u prošlost.
„Ništa nije bespomoćnije od mladunčeta koje ima samo refleks da diše i da se veže za drugu osobu koja će birnuti o njoj. A bez toga nas nema. I ako probate da zamislite kako smo živeli pre 50.000 godina, bez pelena i vrtića, biti roditelj je bilo sigurno mnogo teško. I bilo je teško zaštititi dete od grabljivaca. A mi postojimo danas zahvaljujući dvema stvarima – tome što je bebama urođen kapacitet da ih volimo i želimo da brinemo o njima i, s druge strane, jer je u roditeljima bol što smo izgubili nekog koga volimo. Ta bol je opomena da ne dozvolimo da se to opet desi. To je tamna strana ljubavi i odgovor na pitanje zašto ljubav, odnosno gubitak voljene osobe boli.“
Smrt ne briše ljubav
Dimitrijević je kazao da zato treba da pokušamo da pratimo koji je smisao gubitka i da odlazak, raskid, razdvajanje od voljene osobe ne mora da znači da više nema ljubavi.
„Kako kažu psihoanalitičari, i kada objekt ljubavi više nije tu, to uopšte ne znači da ljubav mora da nestane. Tada se treba uložiti u neku drugu borbu, u druge projekte i odnose, u borbu da se nekom drugom ne desi ono što se meni desilo.“
A šta se zapravo desi u čoveku kad proživi tako težak gubitak, govorila je Anne Marie Ćurčić, koja je izgubila ćerku i koja je potom pokrenula inicijativu Za tebe #VAŽNOJE.
„Ne postoje adekvatne reči koje bi opisale to – šok, traumu, nevericu. Prosto vam se u deliću sekunde sruši svet. Vi donekle racionalno možete da shvatite šta se dešava, ali emotivno nikako ne možete da shvatite. Prošle su dve i po godine otkako smo tragično izgubili našu čerku Mariju. Ona je preminula od suicida. Nije bilo naznaka da je tako nešto moguće. To je nešto što se potpuno kosi sa onim što Marija jeste. Kažem jeste jer smrt i okolnosti pre smrti ne definišu osobu koja je preminula. Ja sam Anne Marie, Marijina mama, ja nisam mama osobe koja je preminula od suicida.“
Ona je navela da je tek relativno skoro izašla iz stanja šoka, ali jako je teško i danas jer joj je i dalje neverovatno da se dogodilo ono što se dogodilo.
„I dalje mi je potrebno užasno puno snage da se suočim sa konačnošću koju donosi smrt. A i dalje imam ličnu unutrašnju potrebu da slavim život, Marijin život, život njene mlađe sestre Jelene, život onih do kojih mi je stalo.“
„Raspadam se, ali neću se raspasti skroz“
Anne Marie je istakla i da je njen život danas kao rolerkoster.
„Mogu ujutru da ustanem i da budem ok, što ne znači da za pola sata neću biti loše. Ali sam vremenom, zahvaljujući podršci unutar porodice, ali i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, uspela da neke stvari prebrodim, a koje ne bih mogla sama.“
Kazala je kako je problem jer ne znate kako da prenesete drugima to što osećate.
„Neće vremenom proći. Moja bol je konstantna. Samo učim da funkcionišem, noseći tu bol u sebi, ali istovremeno ne dozvoljavajući da me odnese jer time me smrt stavlja u šah-mat poziciju. A ja to sebi ne mogu da dozvolim. Zbog Marije.“
Kaže da ju je taj događaj tektonski proremetio, da prolazi kroz depresivne epizode, ali da uspeva dalje kroz razgovor sa psihoterapeutom i čitajući proverenu literaturu.
„Naučila sam da izgradim mehanizme i da prihvatim činjenicu da boli, da se raspadam. Ali to ne znači da ću se raspasti skroz i da ću dići ruku na sebe. U redu je ako se raspadam, u redu je da to podelim sa onima koje volim“, kazala je Anne i dodala da ne zna da li bi tako govorila da nema Jelene, njene druge ćerke.
Rezervoar tuge ipak ima dno
Da je teško govoriti o smrti, kazao je i psiholog Aleksandar Dimitrijević.
„Još se niko nije izborio protiv smrti i nas ideja smrtnosti boli. Ipak, o tome je neophodno razgovarati. I rezervoar tuge u najvećem broju slučajeva ima dno koje i nije tako beskrajno daleko. U nekim retkim situacijama to dno se čini nedostižnim. Ima problema – stigmatizacija, krivica onih koji su preživeli, osećaj da gubimo tog nekog ako prestanemo da tugujemo. Ali mislim da sve to može da se prevaziđe.“
Kako navodi, mi smo u biti žilavi.
„Ako imate stabilno samopoštovanje, možete sebi da dozvolite da se otisnete u druge životne projekte, ali i da ne zaboravite da ponovo možete da volite.“
Dimitrijević je objasnio i kako da prepoznamo gde prestaje tuga, a gde počinje depresija.
„Veliki broj ljudi to ne može. Te razlike su fine, a proces dug, pa nije lako prepoznati da li ste prešli crvenu liniju. Ipak, razlika je u tome – da li me akutno boli i onda nekako se vremenom desi da me boli manje ili je to neka tupa bezvoljnost, nemogućnost da uživam u bilo čemu, da poverujem da nečem vredim, nemogućnost da se nešto promeni. Nije depresija ako tuga u meni nešto radi, ako se nešto odvija, a može postati depresija ako sam nekog izgubio, a ono što se dešava posle donosi odsustvo mogućnosti da aktivno patim zbog toga“, zaključio je Dimitrijević.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: Vodi li tuga depresiji
