Cigareta među prstima, pisaća mašina, neutaživa glad i žeđ za znanjem, istinom, slobodom.
Orijana Falači (1929-2006) živela je život pun avantura, sukoba, ljubavi, žrtvovanja i osvajanja kroz beskompromisnu viziju. Kao dete pridružila se italijanskom pokretu otpora zajedno sa ocem. Mržnja prema fašizmu i autoritarnim režimima pratila ju je celog života.
Ratna reporterka, velika novinarka i književnica, žena koja se probila u „muškom svetu“. Bila je duša sa teškim karakterom koja je volela da provocira, ne plašeći se sukoba i iznad svega – svoje ideje je prenosila čak i kada su se sukobljavale sa mišljenjem ostatka sveta. Bila je žena koju su voleli i mrzeli sa jednakom strašću.
Još kao dete je obožavala da čita. Njeni roditelji su živeli skromno, ali su bili ludi za knjigama, a jedan od omiljenih autora male Orijane bio je Džek London – njegove priče inspirisale su je da postane spisateljica. Njen otac je bio zanatlija koji je postao vođa antifašističkog pokreta u Toskani i koji je zbog toga odležao u zatvoru. Zajedno sa njim, 14-godišnja Orijana je vrlo mlada učestvovala u partizanskom otporu, razvijajući onu samodisciplinu i osećaj dužnosti koji će je pratiti tokom celog života.
Mlada partizanka Emilija
Za vreme rata imala je svoj pseudonim, zvali su je Emilija. Imala je zadatak da nosi eksploziv i dostavlja poruke. Nakon što se Italija predala u septembru 1943, a američki i britanski zatvorenici počeli da beže iz logora, jedan od njenih zadataka je bio da ih isprati do bezbednog utočišta. Falači je izabrana za ovu misiju jer joj je duga kosa bila upletena u pletenice i izgledala je nevino.
Godine 2001. se prisetila priče o bombardovanju Firence 25. septembra 1943. Ona i njena porodica su se sklonili u crkvu kada su bombe počele da padaju, zidovi su zadrhtali i Orijana je počela da plače. Tata je tada ošamario, pogledao je u oči i rekao joj: „Devojka ne treba da plače“. To je bio poslednji put da je pustila suze.
Prvi koraci u novinarstvu
Njeni roditelji su Amerikance smatrali svojim posebnim prijateljima, a kada je Orijana bila u srednjoj školi insistirali su da uči engleski dok su njeni drugovi iz razreda učili francuski jezik. Bio je to početak doživotne povezanosti sa Amerikom.
Godine 1946, sa samo sedamnaest godina, Orijana je počela da sarađuje sa Il Mattino dell’Italia Centrale, firentinskim novinama u kojima je objavila svoj prvi članak. Prvi tekstovi koje je pisala bili su izveštaji s modnih revija. Kada se preselila u Rim tema joj je bila „dolce vita„, a njeni susreti sa Marčelom Mastrojanijem, Federikom Felinijem (sa kojim se svađala), Ingrid Bergman, Anom Manjani, izazvali su senzaciju. Kao mlada novinarka otišla je u Ameriku da upozna i razotkrije vodeće ličnosti u politici i zabavi. Iz tog iskustva rođena je njena prva knjiga, Sedam grehova Holivuda.
U Meksiko Sitiju je zamalo ubijena
Šezdesetih godina prošlog veka, umorna od intervjuisanja filmskih zvezda i reditelja, rešila je da prati sukob u Vijetnamu, a odmah potom i da dokumentuje ratne zone Libana i Meksiko Sitija obeležene oružanim sukobima između policije i studentskih pokreta.
Godine 1969. objavila je ratni dnevnik koji je postigao zadivljujući uspeh. U tom dnevniku je opisano kako su u Meksiko Sitiju vojnici pucali i bajonetirali stotine antivladinih militanata. Falači je uhapšena sa grupom studenata demonstranata i na kraju je upucana tri puta. Odvukli su je niz stepenice za kosu i ostavili da umre. Falači je na kraju odvedena u bolnicu, gde je podvrgnuta operaciji uklanjanja metaka. Jedan od lekara koji je lečio je prišao i promrmljao: „Zapišite sve što ste videli. Zapišite!“ Ona je bila ključni svedok masakra koji je meksička vlada godinama poricala.
Sedamdesetih godina Orijana Falači je postala legenda i njene članke su tražile najvažniji svetski mediji. Bavila se političkim temama i suočila se sa Jaserom Arafatom, Goldom Meir, Homeinijem, Gadafijem, Indirom Gandi, Dengom Sjaopingom i Henrijem Kisindžerom. Svojim direktnim i nemilosrdnim pitanjima sve ih je stavljala na muke.
Ljubavna veza sa Panagulisom
Sedamdesete su i godine mučne ljubavi sa Aleksandrosom Panagulisom (jedan od vođa grčkog otpora diktaturi). U tom periodu je napisala dve čuvene knjige „Pismo nerođenom detetu“ i „Jedan čovek“, koja je bila omaž njenoj velikoj ljubavi, Panagulisu, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Atini tri godine nakon što su se upoznali.
Bes i snaga
Do sredine 80-ih Falači se etablirala kao jedna od najoštrijih političkih novinarki na svetu. Njen stil intervjua bio je namerno uznemirujuć – svakom susretu je pristupala sa dozom agresije, često je razoružavala svoje sagovornike smelim pitanjima o smrti, Bogu i pobožnosti i pokazivala je lucidnu inteligenciju. Njeno novinarstvo je zapravo bilo prožeto gotovo adolescentskom odbojnošću prema moći.
Selidba u Njujork
Tokom 1980-ih i 1990-ih, Falači se preselila u Njujork i živela je u prelepoj građevini iz 19. veka, ofarbanoj u belo, sa ograđenom baštom pozadi. U dnevnoj sobi sa velikom bibliotekom, uljanim slikama iz 18. i 19. veka, lampama od stakla u boji i starim telefonima krem boje, ona je napisala jedan roman i počela da radi na drugom, posvećenom sagi o njenoj porodici. Ta knjiga je objavljena posthumno 2008. godine pod naslovom Šešir pun trešanja.
Moda ne oduzima moć
Bila je sitna i lepa, sa ravnom kosom, koju je nosila puštenu, sa razdeljkom po sredini ili skupljenu u pletenice, imala je sivoplave oči koje je isticala ajlajnerom. Moda za Orijanu nije bila sporedni element, naprotiv. Ona je doprinela uspostavljanju njene intelektualne privlačnosti. Svojim stilom kao da je poručivala da odeća ne oduzima vrednost mislima, već ih pojačava i čini opipljivim. Tokom Vijetnamskog rata, ponekad je fotografisana u uniformi, sa šlemom, a u rancu je nosila rukom pisana uputstva za italijanskog ambasadora gde da vrate njeno telo ako pogine.
U poznim godinama često se oblačila kao prefinjena evropska dama – nosila je suknje od tvida, meke zelene džempere, prelep starinski nakit, cipele od antilopa. Tek kasno u životu Falači je shvatila da su suknje udobnije od pantalona. S druge strane, ona je nosila pantalone kada druge žene nisu, jer je bila „osoba koja je uvek išla kontra”. A večernje haljine? Imala ih je, čuvala u ormaru kao nasleđe i zvala ih je „spomenici“ jer su datirale iz kratkog perioda u tridesetim godinama kada je bila malo manje ozbiljna.
Poslednja bitka pred smrt
Godine 2001, nakon godina tišine i samoće, Orijana se vratila u prvi plan na italijanskoj i međunarodnoj sceni. Nakon terorističkog napada 11. septembra napisala je dugačak članak pod naslovom „Bes i ponos“, kasnije prerađen u istoimenu knjigu. Tu uobičajenim buntovničkim duhom napada islamski terorizam i razmišlja o odnosu između Zapada i islama. Njene reči i misli su postale oslonac međunarodnih debata o događajima posle 11. septembra.
U narednim godinama, sa nekoliko spisa i dve druge knjige nastavila je da izaziva žestoke debate. Pošto je već bila bolesna više od deset godina, 2006. njeno zdravstveno stanje se pogoršalo. Vratila se u Firencu, gde je umrla 15. septembra 2006. godine u 77. godini. Njena poslednja želja bila je da umre gledajući reku Arno, onu koju je svakodnevno prelazila da bi pomogla partizanima u borbi protiv Musolinija. Na njenom nadgrobnom spomeniku su samo tri reči: „Orijana Falači. Pisac“.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
