Milice Marković se možda sećate iz "Slagalice" i "Potere" - to je ona duhovita, pametna i skromna žena koja nas je oduševila svojim znanjem i kulturom. Mama dvoje dece iz Beograda odlučila je da uradi nešto veoma hrabro i izuzetno značajno za sve žene - da otvoreno progovori o svojoj borbi sa postporođajnom depresijom, koja još uvek traje.
Milica na početku razgovora za Zadovoljna.rs sebe predstavlja kao „običnu mamu kao i sve druge“. Ona je obrazovana, zaposlena – sve u svemu, „jedna vesela i zadovoljna osoba“.
Kao i mnogim drugim ženama i majkama, misao da može da joj se dogodi postporođajna depresija bila joj je daleka i strana. Ipak, Milica je prošla kroz dug i mučan period borbe sa ovom bolešću, a svoje iskustvo sada je spremna da podeli sa nama.
S njom smo razgovarali o mračnim danima, o traženju pomoći, reakcijama okoline i neizmernoj snazi koju nije ni znala da ima.
Kad se sve skupi
Milica je u godini kada je svet zahvatila pandemija koronavirusa bila trudna sa drugim detetom. Trudnoću su pratile uobičajene tegobe, međutim primetila je da slabije spava i da nije baš „sva svoja“. Mislila je da je uzrok strah zbog virusa.
„O postporođajnoj depresiji sam znala ponešto, jer sam i sa prvim detetom sumnjala na to, ali sada kada sam iskusila ‘pravu stvar’, ono je bilo samo malo poigravanje hormona, spram ovoga“, kaže nam Milica.
Sve je počelo desetak dana pre Milicinog porođaja, kad je saznala da je njen tata Života teško bolestan – u pitanju je bio karcinom pluća.
„Ta dijagnoza nas je sve šokirala, s obzirom na to da je tata bio srčani bolesnik i nismo očekivali ni u najgorim snovima da će ga snaći još jedna opaka bolest. Sa tim smo se svi nosili hrabro, rešeni da se borimo svim silama. Govorila sam da neću da mislim negativno da mi beba ne bi pila ‘tužno mleko’. Međutim, po izlasku iz porodilišta dočekala nas je borba i sa produženom žuticom bebe Bogdana, onako mali, u prvih mesec dana bio je već par puta kod lekara, a vadili smo mu krv bar četiri puta“, govori Milica.
Paralelno sa tim, kad je beba imala neke dve nedelje, njen stariji sin Naum požalio se na bolove u stomaku. Lekar je posumnjao na slepo crevo i uputio ga hitno u Tiršovu, nastavlja Milica.
„Tamo je u izolaciji čekao šest sati za koje vreme sam ja plakala i razmišljala kako će sad na operaciju i u bolnicu bez mene, jer ja moram biti sa bebom. Srećom, nije bilo u pitanju slepo crevo, ali stres je ostao. Posle toga, Bogdan je imao ešerihiju koli, temperatura i stres ponovo, međutim, ispostavilo se da je bio kontaminiran uzorak i da ipak nema te bakterije, ali kao i prošli put neki stres se taložio“, kaže ona.
Hod po ivici
Sve vreme je osećala neizmernu ljubav i brigu za bebu, što je dobro, pošto nekad depresija tako udari da ne možete očima da vidite svoje rođeno dete jer ga doživljavate kao izvor stresa, umora i koječega još, dodaje.
„Na sreću, moja depresija nije imala takav efekat na mene. Bilo je momenata kada ga držim u naručju, osmehujem se, presrećna sam i onda odjednom od umora počnem da plačem…Svakodnevna borba mog tate sa svojom bolešću iscrpljivala je sve nas iako su me mama i sestre Saška i Tanja, maksimalno štedele od loših vesti o njegovom stanju. Ipak, krajem februara, tata nas je napustio“, govori Milica.
U tom trenutku, Milica se slomila i shvatila da više nema snage da se bori sa svim nedaćama.
„Pukla sam, prelomila i potražila pomoć iako su prve tegobe počele već krajem godine, jer sam usled konstantnog uspavljivanja bebe u kolicima, ništa drugo nije pomagalo, dobila nesnosne bolove u rukama. Pila sam kutije i kutije paracetamola, pošto zbog dojenja nisam smela druge lekove, ali to nije pomagalo. Budila sam se i zaspivala u bolovima, mažući deset vrsta krema na ruke, ne bi li bar malo bol uminuo… Borba sa tim bolovima trajala je deset meseci! Za sve to vreme spuštala sam i dizala kolica sa bebom na drugi sprat, u zgradi bez lifta, jer sam smatrala da on mora izlaziti na vazduh i sunce“, opisuje Milica najgore trenutke.
Pored svega toga, suprug koji ju je podržavao, nije mogao da joj pruži pomoć oko bebe jer je preko dana radio, a noću ga je puštala da odmori kako bi bio funkcionalan član porodice i vodio računa o starijem sinu, priča nam.
„On je radio od kuće, pa mi je to bilo i opterećenje, jer sam morala da se postaram da beba bude tiha dok on ima online sastanak na primer, a to je vrlo teško postići sa bebom od dva tri meseca, sa druge strane to mi je bilo i olakšanje jer je spremao ručak, kuvao mi kafu i radio druge poslove po kući pošto sam sama bila nesposobna za to. Od Nove godine sam imala blokadu da uopšte krenem da spremam nešto, u strahu da će beba plakati i da ću morati da prekinem. Prvi ručak, otkad se borim sa depresijom, spremila sam tek prvog septembra, a od tada pomalo nešto povremeno, iako i dalje nisam u potpunosti domaćica kakva sam bila“, priseća se Milica.
Zablude o antidepresivima
Početkom marta, Milica se obratila prijateljici koja je psiholog i objasnila joj o čemu se radi.
„Poslala mi je neke testove da uradim i na tom jednom testu depresivnosti, imala sam rezultat 39. Normalno je manje od deset, a ovaj rezultat, kako je to slikovito objašnjavam, verovatno imaju osobe koje Renato vadi iz Dunava kod Pančevačkog mosta. Jedno od pitanja na testu bilo je da li razmišljate o samoubistvu, a ponuđeni odgovor – razmišljam o samoubistvu, ali se ne bih ubila – upravo je takav bio moj osećaj“, opisuje Milica.
Početak terapije antidepresivima bio je poslednji trenutak da se spasi, priznaje.
„Tokom jedne noći kad smo bili u banji, razmišljala sam da se iskradem iz sobe i odem da skočim u najdublji bazen, to bi sigurno uspelo jer nisam neki plivač. Da konačno skratim sebi muke, jer niko ne razume šta radi depresija, budite se sa željom da vas nema, jer nemate snage od iscrpljenosti, nespavanja mesecima, umora i straha…“, kaže Milica.
Milici je prva psihijatarka kojoj se obratila naložila da obustavi dojenje zbog terapije, što je njoj, kao i mnogim majkama, bilo nezamislivo. Prema nekim istraživanjima čak prekid dojenja može izazvati depresiju, kaže nam.
Ipak, tada ona nije znala za drugu opciju, pa je usledio mučan period obustave dojenja.
„Otišla sam kod mame Dobrile na par meseci, u nameri da ipak probam da prekinem dojenje i krenem sa lekovima, jer mi je bilo jako teško, plakala sam bez prestanka, konstantno sam bila bez volje i energije, ali beba je uporno odbijala različite vrste formule koje smo pokušavale da joj damo. Konačno, posle tri i po meseca, nekako je prihvatio formulu, a ja sam popila lekove za prekid laktacije i počela sa antidepresivima“, priča nam.
Nažalost, tek mesec dana nakon početka terapije, saznala je da postoje lekovi koji mogu da se piju i u periodu dojenja, i u trudnoći čak, pa svaka žena koja ima sličan problem treba samo da nađe pravog lekara koji će joj dati adekvatnu terapiju, ukazuje Milica.
„Prekid dojenja nije obavezan – to je jako važno znati! A lekari najbolje znaju koji su to lekovi koji se mogu piti uz dojenje, a kada je neophodno ipak prekinuti dojenje, mada ja lično mislim da se može naći kompromis uz odgovarajući lek i dojiti bebu što duže“, poručuje ona.
Nepodnošljiva težina postojanja
Milica opisuje da je tokom najgorih trenutaka veliki deo energije trošila objašnjavajući drugima da joj zaista nije dobro i da ne može da misli pozitivno i tako se izleči.
„Ovo je bolest kao i svaka druga, koja ne bira, podmukla je i još je gore što vam se to nigde na licu ili telu, uglavnom ne vidi. Uglavnom nisam osećala osude, ali veliko nerazumevanje – da. Često sam na savete da se trgnem i mislim pozitivno odgovarala – zamislite da imate dijareju, možete misliti pozitivno koliko hoćete, ali svakako ćete se usrati! Mislim da su neki tek nakon takvog plastičnog primera zapravo mogli da shvate da je ovo sve van moje kontrole“, priča nam.
Nije sve u glavi, kako se obično misli, da neko može snagom svojih misli da se izbori sa ovom bolešću, dodaje.
„Vi ste i fizički bolesni istovremeno, vaš vegetativni sistem je ugrožen, ne lučite hormone sreće i zadovoljstva, samo vam vaš rođeni mozak šalje signal da je stanje nepodnošljivo i da želi da prekine patnju. Nazvala sam taj osećaj – nepodnošljiva težina postojanja. Danima i noćima jedini cilj mi je bio da preživim. Nijedna tema me nije interesovala. U isto vreme sam želela da mi dođu prijatelji i da me čuvaju da se ne ubijem, a opet nisam želela ni sa kim da se viđam i da ga opterećujem svojim stanjem“, opisuje Milica.
Danas je bolje, ali daleko od pobede, jer u toku lečenja ima uspone i padove u raspoloženju, povremene napade panike i anksioznosti.
„Ne znam kad ću pobediti i prestati da pijem lekove, ali jedno je sigurno, ovo iskustvo me je promenilo, znam da sam ranjiva, znam da ne mora sve biti savršeno, znam da ne mogu imati sve pod kontrolom i kad to sve sasvim prihvatim, biću zdrava, drugačija, ali zdrava i sposobna da svojoj deci budem dobra majka“, priznaje.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Milicina poruka mamama
Najzad, prenosimo reči ove neverovatne žene upućene drugim mamama – ali i njihovim voljenima.
„Volela bih da ovaj tekst pročitaju majke, svekrve i muževi žena koje nisu dobro. Lako ćete to prepoznati, ako se žali da je umorna, ili se ne žali, a vidite da je iscrpljena, tužna i nesrećna iako je u istom trenutku najsrećnija na svetu zbog svoje bebe, pitajte da li joj treba pomoć. Bilo kakva.
Nekad je dovoljno da joj date vremena da popije kafu, da prošeta, da bude sama ili da joj neko dođe… Pričajte, pomažite jedni drugima, jer ovo nije razmaženost, nije hir i umišljena bolest, ozbiljna je situacija i hajde da se zajedno potrudimo da se završi uz razgovore i eventualno psihoterapiju, pa i lekove ako su neophodni, ali bez onog najcrnjeg scenarija koje mamama često prolaze kroz glavu kad ih se dočepa postporođajna depresija!
Potražite pomoć i na internetu, postoje rane grupe podrške, a meni je najviše pomogla grupa „ZA TEBE Važno je“ gde u svakom trenutku mogu dobiti podršku, razumevanje ili savet, da ne čekam sledeći razgovor kod psihologa ili pregled psihijatra.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Moj krug podrške činili su moj suprug Uroš, sin Naum, mama Dobrila, sestre Tanja i Saška, prijatelji, ali i poznanici i nepoznati ljudi koji su mi po mrežama slali podršku i razumevanje ili delili svoja iskustva. Uz njihovu pomoć nekako sam došla do ovde gde sam, dovoljno dobro da mogu da pišem i pričam o tome.
Naravno i snaga koju mi je beba Bogdan davao, bila je ponekad na natprirodnom nivou i to samo majke mogu da osete.
Hvala svima koji su uz mene na ovom putu i hvala svima koji su ovaj tekst pročitali ili podelili, ako bar jednoj mami pomognem, moja borba nije uzaludna“, poručuje Milica Marković.
Ukoliko osetite da vam je potrebna pomoć, obratite se stručnim licima:
0800 309 309- besplatni servis Ministarstva zdravlja za psihosocijalnu podršku tokom pandemije covid 19
011 7777 000 – Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
0-24h – Urgentna psihijatrijska služba Klinike Dr Laza Lazarević, Višegradska 26, Beograd
***
Bonus video: Kako prebroditi smrt voljene osobe
Pratite nas i na društvenim mrežama:
