Ispovest bivše alkoholičarke iz Beograda: Do pakla i nazad

Njena priča 03. avg 202111:06 > 11:36
Podeli:
Beograđanka je ispričala svoje iskustvo; Ilustracija Foto: Panthermedia / Profimedia

U zemlji u kojoj je svaki životni događaj, od rođenja do sahrane, ispraćen čašicom, teško je prepoznati kada se popije jedna previše. Posebno kada si u ranim dvadesetim i život treba da bude samo provod - sve dok više nije zabavno. Svoju priču o bekstvu u alkohol i izbavljenju iz tog mračnog mesta, za Zadovoljna.rs ispričala je jedna Beograđanka.

„Jedno veče sam previše popila i legla da spavam. Pošto sam istovremeno bila na terapiji antidepresivima, dešavalo se da nisam imala osećaj za granicu. Onda sam pila više nego što bi trebalo, jer se nisam osećala dovoljno pijano. Lako se desi stadijum kome. Zaspala sam i krenula da povraćam – mogla sam da se udavim. Sestra je videla da sam se sama jedva okrenula na stranu, ali se izbezumila time što je videla“, ovako Beograđanka (24) opisuje svoj najgori trenutak tokom dve godine stalnog opijanja. Zbog posla, želela je da ostane anonimna.

Upravo tada je njena sestra shvatila da mora na lečenje.

„Onda sam ja u svom alkoholičarskom razmišljanju zaključila: ‘Ajde pre nego što odem na lečenje da se još malo iživim’. Nastavila sam da pijem par dana, a sestra je tad već pričala s mojima. Pričala sam s tatom i on je predložio da odem odmah“, govori ona za naš portal.

Počela je lečenje na Vojno medicinskoj akademiji, a trezna je već godinu i mesec dana. Ali, do tog trenutka imala je bezbroj pijanstava, svađa sa roditeljima, plakanja u osami. Njena priča pokazuje koliko lako mladi mogu da skliznu u ozbiljan problem, ali i sve osobe koje se nose sa teškim životnim situacijama.

Foto: Shutterstock

Alkohol kao uteha

„Kod mene je alkohol usko povezan sa depresijom. Imala sam prvu depresivnu epizodu sa 15 godina. Tad još nije postojao problem sa alkoholom, ali počela sam da pijem već u prvom razredu srednje u društvu. Još nije bilo preterivanja, ali negde na fakultetu, kad je bilo još prihvaćenije da se pije, dolazila sam u situacije da preterujem. Kad sam primetila da samo kad pijem osećam olakšanje od depresivnih simptoma, tad je to postalo problem. Počela sam da koristim alkohol kao vrstu utehe“, objašnjava Beograđanka.

Na drugoj godini fakulteta, situacija je eskalirala. Alkohol je postao njeno često utočište. Dva uobičajena piva više nisu bila dovoljna, a nije bilo bitno ni s kim je niti koje je doba dana.

„Samo sam pomerala tu granicu – na tri piva, na četiri piva. Retko ko bi primetio da se opijam na žurci, ali je bilo primetno kad izađem s nekim ko ne pije alkohol. Dešavalo se da pijem dok je još dan napolju. Nakon što bih završila s faksom ili poslom, sela bih s nekim, i dok ta osoba naručuje kafu, pa bih naručivala pivo. Malo po malo, sve više su ljudi počeli da primećuju i da mi skreću pažnju. Ali ja sam na to reagovala kao na napad“, opisuje.

Kad bi bila na nekoj zabavi ili okupljanju, nije želela da se to završi – u samoći ju je čekala depresija, koju nije uspela da reši terapijama. Naime, s terapeutom nije bila iskrena, a lekovi nisu delovali – zbog alkohola.

„Dešavalo se da budem super dok sa s društvom i pijemo svi zajedno. Onda bih došla kući, kad obično izvedem psa u šetnju. Dok sam napolju s njom, krenem nekontrolisano da plačem, bude mi loše, hvata me panika. Sledeći dan bi mi anksioznost skočila, što zbog mamurluka, što zbog toga što se ne sećam delova večeri, ili sam rekla nešto što nisam htela. Često je dolazilo i do konflikta s roditeljima – bili su zabrinuti i probali su sa kontruktivnim kritikama, na šta ja nisam dobro reagovala“, objašnjava.

Ilustracija Foto: Wavebreak / Profimedia

A dešavale su joj se i fizičke povrede.

„Bila sam na kućnoj žurci kod drugarice. Njoj se slošilo, ja sam joj pomagala da povraća. Kako sam ustala da odem njoj po vodu, izgubila sam ravnotežu i uganula nogu. Onda sam otišla u WC, sa mnom je bila i sestra, a mene je krenula da hvata panka zbog bola u nozi – i ja se onesvestim. Kako sam se onesvešćivala, lupila sam glavom o lavabo, pa sam ogrebala i nos. Sutradan sam se vratila kući kao iz bitke neke. Moji su se izbezumili – nisam pokušavala da nađem opravdanje jer je bilo očigledno da sam se zbog alkohola polomila“, ispričala nam je.

Izlaz iz tunela

Kada je otišla sa ocem na VMA, Beograđanka je prihvatila hospitalizaciju. Dobila je i dijagnozu: teška depresivna epizoda i zloupotreba alkohola.

Tri nedelje je provela u bolnici i konačno osvestila svoj problem: nije znala kako da reguliše emocije na zdrav način i da se nosi sa depresijom. A piće ju je naizgled opuštalo.

„Nije mi trebalo povod da pijem – ako sam srećna, pijem da budem još srećnija, ako sam loše raspoložena, što je bilo češće, pijem radi utehe. Kad pijem osećam se kao da sam autentična ja – da dolazi do izražaja ono što jesam. Osećala sam da me depresija i anksioznost blokiraju. Ali bila sam samo opuštenija i alkohol mi je uticao na hormone zadovoljstva i sreće. Ali već sutradan sam se osećala lošije, pa sam jurila taj osećaj dok nije postalo problematično“, opisuje.

Na lečenju je saznala da alkoholičari ne dolaze uvek iz problematičnih porodica – recimo, njeni roditelji piju samo čašicu na proslavama, a alkohol im u kući stoji godinama. Njena porodica će uskoro, uz pomoć socijalne radnice, krenuti na sistemsku porodičnu terapiju.

Taj pristup podrazumeva da se zavisnik se posmatra kao deo porodične celine, radi se na porodičnim odnosima, analizira se šta je dovelo do zavisnosti bez upiranja prsta. Porodica se mora dogovoriti i o sitnicama poput da li će na slavi služiti alkohol, ali i o ozbiljnim situacijama kao što je moguća ponovna kriza.

Ima i surovih segmenata lečenja.

„Dali su mi, uz moju saglasnost, lek esperol. Uzimam ga svako jutro i ako ga popijem alkohol imam baš, baš gadne simptome. Najblaže što može da se desi je povraćanje, a najgore smrt, ako se popije dovoljna količina. Meni je to prva tri meseca bilo ključno u održavanju apstinencije. Čak i ako bi mi prošlo kroz glavu da popijem, znala sam da ta opcija ne postoji“, objašnjava.

Ilustracija Foto: YAY Media AS / Alamy / Alamy / Profimedia

Šta je sve alkoholizam

Beogađanka je tokom lečenja shvatila da se rani znaci, koji vode u zavisnost od alkohola, javljaju čim uđemo u pubertet.

„Iznenadila sam se kad sam pročitala šta se smatra alkoholizmom. Shvatila sam da je moj problem možda i ranije počeo – u društvu, na žurkama, pila sam do te mere da se nisam ničega sećala. Ali to je toliko normalizovano da sam ja sa 15 godina mislila da je to okej“, priča ona.

Osim opijanja na proslavama, što je u Srbiji sasvim normalno, opasan je i „sindrom prve čašice“.

„Kažemo sebi da izlazimo na jedno piće, a onda popijemo pet. Ne možemo da se zaustavimo i samo dolivamo. To je karakteristično za mlade, ali i u manjim ili seoskim sredinama. U toku dana se svrati na više mesta i svuda se nešto popije – to je potpuno normalno. Ljudi iz manjih mesta teže traže pomoć, jer nailaze na osudu – drugi koji isto toliko piju se osete ugoženim. U manjim mestima se alkoholičarem smatra samo neko ko napravi saobraćajku ili neko ko je označen kao seoska pijanica“, primećuje.

Vršnjacima zato savetuje da probaju više da ispune život aktivnostima koje ne uključuju alkohol i da ne stavljaju opijanje u centar svojih događanja, kao i da ne osećaju pritisak da piju ako im baš nije do toga.

A kada vidimo da neko sve više tone u čašu, od ključne važnosti je način na koji ćemo razgovarati.

„Ne treba da kritikujete osobu u smislu da je alkohol deo njenog identiteta i da je ona loša zbog toga. Treba početi razgovor navođenjem kvaliteta te osobe: ‘Mislim da si dobar, pametan, ali kad piješ to dolazi u drugi plan, nisi bolja verzija sebe’. Mogu da se navedu i problematične posledice alkoholizma, ali ne da popujemo nekome: ‘Propašće ti jetra’. Alkoholičari su svesni toga, ali su autodestruktivni sa razlogom. Taj razlog ne mora biti samo depresija, već neke teške okolnosti s kojima nemaju adekvatno znanje kako da se nose. Ili su to problemi sa regulisanjem emocija, kao što je kod mene slučaj“, ukazuje Beograđanka.

Prozor, luftiranje
Foto: Shutterstock

Bez alkohola, sve je iskrenije

Danas, ova mlada devojka se konačno oseća dobro. Iskušenja opostoje, ali im uspešno odoleva.

„U drugom mesecu apstinencije sam diplomirala i proslavila sam to s društvom. Tad još nisam bila upoznata s pravilima, pa sam služila alkohol, ali nisam pila. Kupila sam dečiji šampanjac koji stvarno ima super ukus. Nisam nekim čudom uopšte bila u iskušenju – bila sam srećna što slavim nešto a nemam potrebu da pijem“, priča nam.

Ne smeta joj da ide na okupljanja na kojima se pije, ali najveća bitka dolazi nekoliko dana kasnije.

„Prođem pored piva u prodavnici i u sekundi pomislim: ‘Volela bih da popijem’. Ali onda ga prođem“, iskrena je.

Najbolje od svega je što sada može da se poveže sa osobama bez „pomoći“ alkohola.

„Neki odnosi su mi se produbili i popravili od kad ne pijem s tim ljudima. Sada sam sa super dečkom – i toliko je vredniji odnos kad nije pod uticajem nečega, jer je iskreniji. Počela sam da preispitujem svoj identitet, jer sam malo izgubila sebe. Razmišljam koja su moja interesovanja, vratila sam se stvarima koje sam volela u detinjstvu – opet mnogo čitam i uživam u tome. To je sve bilo stavljeno po strani kad sam pila“, zaključuje ova hrabra devojka.

***

Bonus video:Kako do pozitivnih misli

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram