Neda Todorović: Zašto „pisac“ nema ženski rod

„Izučavala sam istorijat dnevnika. Tada sam naišla na podatak da su žene počele da pišu dnevnike, jer im nije bilo dozvoljeno da uđu u literaturu na drugi način. Na tim marginama one su uspevale da pišu o onome što im se privatno događa“, objasnila je prof.dr Neda Todorović gostujući u podcastu Snaga uma na Nova.rs.

Profesorka je podsetila da su do dvadesetog veka žene smele da idu samo u škole za domaćice, ni u kakve druge.

„Pisac je reč koja nema ženski rod. Mi danas izvodimo termine kao što su spisateljica, autorka… Ali pisac nema ženski rod, zato što je to bilo nešto što nije predviđeno za žene. Žene su mogle da pišu recepte, kuvare, lirsku poeziju i ljubavna pisma. I to je to! Tu su one pronašle prostor da se izraze kroz pisanje dnevnika. Veliki broj dnevnika nikada nije pronađen - ili su uništeni, ili su sakriveni po nekakvim tavanima pa su posle nekoliko stotina godina neko od porodice slučajno pronašao dnevnike u kojima su bile neverovatne priče, i iz kojih su kasnije izašle autobiografije, ali i ispovedna literatura, koja je tokom sedamdesetih godina bila izuzetno popularna“.

Pisanje dnevnika preporučuju psiholozi kao dobar način za „objašnjavanje sopstvenog života sebi“.

U vremenu popularizacije rada na sebi, dnevnici u postali jedna od dobrih navika koja se može svakome preporučiti.

Takođe dnevnici su zanimljiva vrsta literature i mnoge poznate spisateljice su pisale dnevnike koji su uvek specifični. Neda Todorović se osvrnula na neke od dnevnika ženskih autorki koji su nju fascinirali.

„Moja generacija je obožavala Eriku Jong koja je pisala ono što se njoj događalo, i što ima veze sa dnevnikom, a tu su bile i mnoge druge autorke. Nedavno sam videla dnevnik Suzan Sontag, koja je godinama pisala i imala je brojne ispisane sveske. Nikada nije želela ništa od toga da objavi i sve je ostavila nekom univerzitetu. Srećom, njen sin je uzeo to i objavio sada već treći tom njenih zapisa. Ona je od sedamnaeste godine pisala dnevnik, koji je danas jako zanimljivo štivo. Toliko godina posle smrti tako velike ličnosti, žene koja predstavlja vrh intelektualnog svetskog krema, možemo da vidimo kako je ona razmišljala, kako se ponašala u pojedinim situacijama, kako je u to vreme bilo nositi LGBT status… Mislim da su u tom smislu dnevnici dragoceni pokazatelji društva u određeno vreme, po njima najbolje vidimo šta je bilo normalno, a šta smo smatrali za nenormalno.“, istakla je Neda i osvrnula se na Dnevnike Anes Nin koji su u Francuskoj objavljeni tek 50 godina nakon njene smrti, jer su „lascivno pisani i zato što je mnogo poznatih ličnosti prošlo kroz njene dnevnike i njenu spavaću sobu“.

Prema njenom opštem utisku, mi danas živimo u vremenu dominirajućeg ženskog glasa u svetskoj literaturi:

„Primetila sam da uglavnom kupujem i čitam knjige koje potpisuju žene. Mnogo ih rađe kupujem. Prosto, muškarci su napisali svu tu klasiku, ali to smo apsolvirali. Smešni su mi ljudi koji pričaju da u zrelim godinama čitaju klasiku.

Mislim uvek da to kažu oni koji su to davno pročitali, pa sad ne čitaju ništa. Ja čitam sve novo što se pojavi. Pratim sve i to mi jako prija. Vidim da su biografije ponovo nešto što se mnogo piše i čita. Ima mnogo ispovedne literature, što mi je jasno. Šta je šokantnije? Šta možemo da izmaštamo čudnije, strašnije i smešnije od onoga što nam se trenutno događa? Realnost je mnogo veća naučna fantastika od svega što možemo da zamislimo“, rekla je Neda i dodala da je uverena da je i za knjige došlo neko novo vreme.

„Ne možemo više čitati dosadne knjige. To smo pročitali. Bavili smo se dovoljno svim tim stvarima, sada nam je potrebno nešto što će nam pomoći da se izborimo sa trenucima u kojima smo prinuđeni da živimo. Došli su novi glasovi. Te autorke imaju potpuno novu vrstu glasa. I srećom, na svim poljima su žene pronašle svoj glas koji je ranije bio ućutkivan“, zaključila je profesorka Todorović.

***

Bonus video: Paolo Koeljo - Najčitaniji pisac modernog doba