Profesorkama srpskog koje se bore protiv “silovanja jezika”

Stav 17. jun. 202119:25 > 19:49
Podeli:
Foto: Shutterstock

Nedeljama traje borba stručne javnosti protiv rodno osetljivog jezika, a u njoj, bar po onome što možemo da vidimo na društvenim mrežama, vrlo su glasne i zabrinute i profesorke srpskog jezika u školama i na fakultetima.

U standardne argumente protiv novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti i dela koji se odnosi na rodno osetljiv jezik, spadaju oni da je reč o “silovanju jezika”, da rodno osetljive imenice zvuče “neprirodno”, da je jezik “živo biće” koje će da se samoreguliše. Jeziku se masovno pridaju ljudske karakteristike, pa je tako jezik “mudar”, on “zna” i tome slično.

U saopštenju Matice srpske na temu Zakona o rodnoj ravnopravnosti i dela koji se odnosi na jezičku ravnopravnost, kaže se da je “potrebno vreme koje će pokazati hoćete li se (te imenice) u jezičko tkivo inkorporirati prirodnim putem”. Kao opravdanje se nudi i činjenica da “nezanemarljiv broj ženskog dela stanovništva ništa loše ne vidi u tome da neko uz njihovo ime upotrebljava forme poput: šef/rukovodilac/sekretar odeljenja umesto šefica/rukovodilica/sekretarica odeljenja”. Dakle, jedno od glavnih opravdanja je u tome da i neke žene imaju problem sa upotrebom rodno osetljivog jezika.

Da vidimo, prvo, koliko je žena među onima koji su potpisali dva važna saopštenja o rodno osetljivom jeziku.

Saopštenje Matice srpske o rodno osetljivom jeziku potpisalo je 46 stručnjaka, od toga 32 profesora, akademika, magistara i doktora nauka i 14 profesorki, akademkinja, magistarki i doktorki nauka. Dakle, nešto manje od trećine potpisanih su žene. U takođe oštrom proglasu Odbora za standardizaciju srpskog jezika koji čak tvrdi da je ovo “zakon protiv srpskog jezika” (iako on pored jezičkih, donosi pregršt odredbi koje štite rodnu ravnopravnost u domenu zapošljavanja, ekonimskih prava i obrazovanja) nije istaknuto da je od 18 potpisnika 15 muškaraca i tri žene.

Dakle, dva važna saopštenja koja se protive upotrebi rodno osetljivog jezika potpisalo je mnogo više muškaraca nego žena – u prvom slučaju, dve trećine, u drugom čak pet šestina potpisanih su muškarci.

Ono što u tim saopštenjima ne piše, jeste da je jezik za koji se zauzimaju i koji brane jer je “prirodan”, takođe i jezik vremena u kome potpisane profesorke i akademkinje nisu imale pravo ni da budu profesorke, magistarke, doktorke nauka, a kamoli da se tako zovu. Zaostavština tog, “prirodnog” sistema je da o jeziku rodne ravnopravnosti odlučuje tri do pet puta više muškaraca nego žena u navedenim organizacijama, odnosno stručnim telima.

Propušteno je da se napiše da je taj i takav jezik nastao i u vreme kada je bilo mnogo više čistačica nego rukovoditeljki, mnogo više sekretarica nego direktorki, mnogo više učiteljica nego profesorki fakulteta.

Poreklo rodno osetljivog jezika

Taj i takav jezik je stvaran i menjan u dominantno patrijarhalnom društvu i narativu, pa prema tome, on nije “prirodan” u opštem značenju prirodnog, već je prirodan samo u istorijskom smislu, budući da je nastao i razvijao se u vreme izrazito neravnopravnog položaja žena i muškaraca.

Zato, podjednako besmisleno deluje i pitanje – “šta je sledeće, da li ćemo izbaciti srednjevekovnu književnost iz udžbenika i čitanki, zato što u njoj nema dovoljno spisateljica”?

Naravno da nećemo, ali ćemo reći i zašto nije bilo spisateljica u srednjevekovnoj književnosti, a ni u novovekovnoj, do pre stotinjak i nešto više godina.

To ne znači da moramo da se odreknemo istorije kakva je bila, književnosti kakva je bila, filma kakav je bio, ali moramo da konstatujemo i zašto su bili takvi i da to nije “prirodno stanje”, već istorijsko stanje koje se sada menja.

Možda najbolji odgovor svim stručnjacima i stručnjakinjama za jezik, i argumentu da je jezik neko “više biće koje ima sopstveni život”, mimo zemaljskog društva koje ga stvara i reguliše, daju naša deca – ne znam da li ste primetili da deca uglavnom sama, bez nekih napora konstruišu imenice u ženskom i muškom rodu. Za njih je to prirodno. Tako je i moje dete pre nekoliko dana reklo (ljuto što nešto neću da mu dam) – “Mama, ti si jedna nedačica!”.

Iako je reč o izmišljenoj reči, koja ne postoji u sadašnjem jeziku, primetićete da bi detetu verovatno bilo neprirodno da ženi kaže da je “nedač”. Dakle, to što je prirodno za stručnjake za jezik, potpuno je neprirodno za petogodišnje dete, koje uči da govori, i izmišlja sopstvene reči. Onda se postavlja pitanje – da li je “neprirodno” samo neprirodno onima koji su decenijama navikli na nešto drugo, ili je neprirodno po sebi? Da li jezik pripada stručnjacima ili društvu?

Da li je, na koncu, ovo uopšte pitanje lingvistike ili je pitanje prava?

Ne zaboravimo da su i profesorke i profesori odrastali i obrazovali se, do pre samo koju godinu, u društvu gde se pitanje rodno osetljivog jezika nije ni pominjalo. Nije čudno što im zvuči neprirodno. Čudno je što ne prihvataju da to nije pitanje prirode, nego sistema koji ih (nas) je učio. Sistema koji je stvar prošlosti, a nije bio bolji od sadašnjeg. Robovanje takvom sistemu je stvar ličnog izbora, a ne nekog pravila, višeg zakona, a svakako nije pitanje “prirode”.

Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika

Za objašnjenje ovog fenomena u našem kolektivnom nesvesnom ne moramo da idemo dalje od Priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika, autorki Hristine Cvetičanin Knežević i Jelene Lalatović:

“…Još strašnija jeste činjenica da se titule ili nazivi funkcija u ženskom rodu pripisani muškarcima tretiraju kao uvrede ili ismevanje, dok se brisanje ženskog roda iz preovlađujuće ženskih zanimanja shvata kao potvrda profesionalnosti. Što je funkcija koju žena obavlja prestižnija, to su očekivanja da se ona oslovljava u muškom rodu sve više podrazumevana. Tako u zvaničnom javnom govoru nemamo dekanke i rektorke, a neretko smo sa skupštinske govornice čuli da se predsednici Skupštine obraća sa ‘gospođo predsedniče'”

Drage profesorke i profesori srpskog jezika i književnosti, rodno osetljiv jezik nije pitanje estetike, istorije, a ni lingvistike. Pitanje je opstanka, prava, napretka i života.

Svako stanje će postati “prirodno” mnogo pre nego što mislite, i vaše naslednice će biti ponosne da se zovu profesorkama, dekankama, rektorkama, istraživačicama, doktorkama nauka i docentkinjama.

Samo im dajte šansu. Ne jeziku, jer on nema prava, identitet, telo i svest, nego ljudima (ženama) oko vas.