Gledala sam predstavu "Hotel 88", a posle sat i po plakanja od smeha - izašla sam iz sale sa dve životne lekcije koje su mi došle u trenutku kada su mi bile najpotrebnije.
Ja sam jedna od onih što veruje u ono da ništa nije slučajno i da nam se sve dešava sa nekim razlogom, uglavnom dobrim. Da čak i kad deluje da je sve crno i da gore ne može, taj mrak je za nas najbolji moguć – u tom trenutku. Moj mrak je trajao toliko dugo da mi je prvi kontat sa svetlošću oštetio vid – u bukvalnom smislu.
Elem, tokom tih nekih godina, nailazila sam ponekad na slike ili preporuke izvesne predstave koja se održava u hotelu. Bacila sam pogled na glumačku ekipu i bilo mi je jasno da je moram pogledati, a uz nekoliko komentara koje sam pročitala kod ljudi čije mišljenje uvažavam, stavila sam je na vrh liste planiranih odlazak u „pozorište“.
Na moju sreću, predstava „Hotel 88“ je potrajala čak 7 godina (i nadam se bar još 7) – dovoljno da sačeka moju životnu prekretnicu, trenutak kada mi je smeha, glume, muzike, scena iz stvarnog života i emocije bilo preko potrebno.
Do Radisson hotela sam došla skoro u poslednjem trenutku. Jer, sreda je. Radila sam, nisam oprala kosu, jedva sam našla ko će i kako da mi pričuva dete, umorna sam i bar 20 puta sam ponovila da bi mi bilo bolje da dobijem dobar razlog što sam organizovala mamu, komšinicu i sestru zbog odlaska na predstavu. Na ulasku u hol me je šokirao red koji se protezao celom dužinom od ulaska u salu do drugog kraja hotela. Svi su stajali i opušteno čavrljali, a na moj prvi skeptični pogled bilo mi je jasno da su svi, ali baš svi, uzbuđeni i nelogično dobro raspoloženi. Da vam otkrijem odmah – većina je već znala da ih čeka najbolje utrošenih sat i po.
Iako sam stala na sam kraj ovog ljudskog Velikog zida, nekako sam završila u prvom redu. Ispred mene se nalazio krevet, bela posteljina, dve fotelje i lampe. Klasična hotelska soba. Nisam znala radnju predstave, ali sam postajala sve skeptičnija.
Jelisaveta Orašanin je izletela na scenu, za njom Andrija Kuzmanović, a nešto kasnije Tamara Krcunović i Vladimir Aleksić – dva novopečena para na medenom mesecu u istom hotelu, a dvoje od njih su bivši supružnici.
Kada pomislite da nešto traje 7 godina, zapitate se: „Kako?“. Pa reći ću vam, neko se setio da sklopi četiri vanserijska talenta na sceni, odrasle ljude sa duhom i energijom deteta, koji znaju da svako od preko 500 izvođenja naprave unikatnim, a dobar deo ove spontane čarolije stvaraju zajedno Jelisaveta i Vladimir, kao Sandra i Viktor, koji posle skoro sat vremena neprestanog smejanja dovode atmofseru do kataklizme, uz socijalnu kritiku modernog doba koja može bez sumnje da stane na kantar sa Nušićevim komedijama.
Dok Viktor opisuje kako izgleda ljubav danas, brak i šta je ispravno, a šta ne, koristi priliku da spontano i indirektno provuče dobro poznate situacije sa javne scene, a uz to ne ispušta ni priliku da kao primer braka glumice i sportiste, pomene i Jelisavetu, inače udatu za košarkaša Miloša Teodosića.
„Ima jedna koleginica moje žene, glumica, glumile su zajedno u nekoj predstavi, Ana kaže da je neverovatno talentovna. Udala se za košarkaša, otišla u LA, šeta kuče, provlači karticu i naravno, pametna, rodi tamo dete“, deo je teksta koji Vladimir izgovara.
Neverovatno zgodna, odsečna, oštra i uvek odmerena Jelisaveta, na sve to dobacuje po neku poštapalicu zbog koje cela publika vrišti od smeha, a svi shvatamo da je većina ove scene čista improvizacija, koju vodi njihov talenat i humor, toliko da čak i oni sami ne mogu da sakriju smeh i podsećaju sebe da je vreme da se uozbilje i vrate u lik.
„Dosta, ajde smirite se i vi“, kaže Vladimir publici, pa se obraća Jelisaveti uz rečenicu: „Uozbilji se, pa ljudi su platili, neće ovo da gledaju, a pare smo potrošili i nemamo da vratimo“, na šta ona ubacuje još jedan od slatkih, kratkih i duhovitih komentara, nakon čega oboje padaju na krevet od smeha.
U ovim trenucima, kada sam uspevala da dođem do daha, posmatrala sam Jelisavetu, mamu dvoje dece koja izgleda kao Viktorijin anđeo, a šale na svoj račun nosi sa neverovatnom lakoćom. Pa svaka čast, ženo!
Ali stanite, to nije sve. Dame i gospodo, ovde na sceni je bila Tamara Krcunović, koja nas je nekoliko minuta zasmejavala bez ijedne jedine reči, uz nekoliko uzdaha, tihih uzvika i pokretom tela činila je da se svako u sali guši od smeha. Dok sam je posmatrala kroz lik Ane, glumice bez zadrške, zapitala sam se gde nam se izgubila ova opuštenost.
Šta će reći svet? A komšija? Pa dokle? Ona za sebe u jednom trenutku kaže da je „možda i luda“, ali njoj je super. Dok se igra i pleše kroz život i u svaku situaciju unosi smeh, zapitala sam kad smo i zašto počeli da shvatamo život toliko ozbiljno – kad smo prestali da budemo deca? Nije sve do obaveza i materije, i ona kaže da je u prvom braku išla na medeni mesec u brvnaru bez struje i vode. Ali je volela. Sebe i njega. Čak iako su se gađali džezvama i proživljavali burne ispade iz besa i strasti. I nije dozvolila da njen deo ludila i poletnosti oduzme iko.
U jednom trenutku Marko (Andrija Kuzmanović) kaže Sandri (Jelisaveta Orašanin): „Tebe volim pametno, nije kao s Anom, mi smo se voleli kao Huni“. A meni je kroz glavu proletelo toliko saveta da se u starijim godinama više ne zaljubljuješ – već voliš mozgom.
Neću vam reći koja je ljubav na kraju pobedila, ona koju vodi mozak ili ona od koje srce ispada, ali ću vam otkriti da je svako pronašao onog pravog. I to je ona lekcija koju sam uspela da izvučem nakon ovih sat i po (pored one da ne date dete iz sebe nikada, čak ni kada je mračno, loše i tamno) – ali i da ne brinete, bilo da ste tip koji bira partnera očima ili onaj koji srcem oseća, pojaviće se sa druge strane neko ko se vodi istom mantrom kao vi, zvezde će se poklopiti i nećete morati da objašnjavate, sve će postati jasno.
Možda ste to već i znali, ali i da jeste i da niste – neka ovo bude mali podsetnik i uvod, pre nego što pogledate „Hotel 88“, koji možda donese još neku lekciju. Jer kako Vladimir kaže – „to ćemo ostaviti za neku sledeću predstavu“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
