Slušajući komentare žena o astronomskim cenama odevnih komada domaćih dizajnera, ispitali smo o čemu se tu zapravo radi.
Što smo starije sve više nas smaraju uniformisane haljine iz jedne određene prodavnice koju nosi ceo grad te sezone, ali isto tako se pitamo što komade domaćih dizajnera ne viđamo češće na ulici. To za sobom povlači i pitanja zašto ne kupujemo komade naših ljudi i da li su cene zaista previsoke u odnosu na standard u Srbiji.
Vrlo često listajući Instagram naletiš na mnogo dobre komade naših dizajnera, koji ne mogu a da ne privuku pažnju. Pošalješ poruku, strepiš da li će to da se uklopi u tvoj budžet ili ne. Hoćeš li moći da se malo stisneš da bi imala tu haljinu? Onda prođeš kroz muku otvaranja poruke u kojoj ti za najobičniju letnju haljinu na bretele kažu da košta više od 19.000 dinara.
„Nedavno sam na Instagramu kliknula na fotku neke asimetrične, lagane crne jaknice, koja me je odvela na profil jedne domaće dizajnerke. Mislim da nije neka poznata, fotke nisu profi, uostalom prodaje tu odeću preko mreža. I pomislim kao hajde, podržavamo mlade kreativne ljude, a i kul je jakna, nije mi neophodna, ali može uz svašta nešto da se nosi. Pošaljem poruku da vidim koja je cena, jer nije istaknuta ni u opisu ni u komentarima… Odgovor je stigao za minut: 35.000 dinara. Samo sam se zahvalila i nalepila onaj smajli sa suzama od smeha”, kaže Milica.
I Branka je doživela sličnu neprijatnost.
„Na Instagramu sam videla sliku preslatkog plišanog topa koji je imao ‘čupave’ pink rukave. Baš mi se dopao i odmah sam pitala za cenu. Šokirala sam se kada sam čula da je oko 10.000, što je meni zaista previše za plišani krop-top. U pitanju je bila jedna ‘mikro’ dizajnerka. Možda je cena opravdana materijalom ili ograničenom količinom, ali topić koji možeš da nosiš samo u izlazak zaista ne vredi toliko, bar po meni”, kaže Branka za Zadovoljna.rs.
Sličnih iskustava ima zaista mnogo. Redovno nam se nabija na nos od strane ekološki osvešćenih ljudi kupovina u fast fashion radnjama. A gde možemo mi prosečne građanke da se snabdemo urbanom garderobom domaće proizvodnje, a da pritom cena ne bude u rangu prosečne srpske plate? I da! Da se ne radi o trenerci. Ili cegeru. Ili majici sa nazivom brenda.
„Mislila sam da sam ja kriva jer uvek kada poželim da kupim nešto od domaćih dizajnera shvatim da mi je to preskupo i onda čekam da overim neko inostranstvo pa kupim ono što mi treba tamo. Na svaku moju poruku poslatu na Instagramu u kojoj sam pitala za cenu nečega dobijala sam ljubazan odgovor i cifru koja je po pravilu veća od 20.000 dinara. Pošto kimono? 220 evra. A ovaj divan prsten od srebra? 400 evra. Svilena pidžama – 150…espadrile od platna – 120… Pritom ne znam uvek koliko su kvalitetni materijali, kako je skrojeno, sašiveno, jer se dešavalo da dam novac za kreaciju poznatog domaćeg dizajnera i da se ona posle tri nošenja – ućeba”, kaže Maja i nastavlja: „Ima ljudi koji rade super originalne stvari i imaju okej cene, u toj varijanti ništa slađe nego kupiti nešto domaće, ali najčešće se u meni rodi inat kad vidim cifre. Pre par godina sam na primer u Italiji, na sniženju kupila kaput od vune jednog poznatog brenda koji nije high street za 100 evra, a kaput beogradske dizajnerke od čoje je u tom trenutku koštao 250”, kaže jedna Ivana.
Kreativnost i rad treba naplatiti ali nameće se pitanje – da li visoku cenu zaista prati kvalitet? Da li ćemo stvarno, ako odvojimo malo bogatstvo dobiti nešto što neće promeniti oblik i isprati se za šest meseci? Ili će to biti još jedna iscufana haljina koju nam je žao da bacimo jer je bila skupa, a više ne liči ni na šta? Generalno nepoverenje u tržište naših modnih kreatora i jeste nastalo zbog mnoštva samoproklamovanih dizajnera koji zatrpavaju tržište svojim Instagram profilima. Iako nemaju izdatke poput lokala, zaposlenih, poreza svoj rad i rad od kuće naplaćuju kao da se nalaze u samom vrhu svetske mode, iako svi znamo da duks od ariljskog pamuka (živeo ariljski pamuk!) sa nostalgičnim natpisom ne vredi 8.000 dinara.
Zbog svega toga porazgovarali smo sa nekoliko naših dizajnera koji su nam otkrili čemu daju na značaju i kako formiraju cene svojih komada.
„Bitno je naglasiti da većina domaćih dizajnera ne radi masovnu proizvodnju, šivenje se vrši ručno u ateljeu, i to uglavnom u malim količinama. Neki od komada su i unikati. Posebnu pažnju obraćamo na kvalitet materijala koje koristimo i na detalje”, kaže modni dizajner Stefan Đoković koji stoji iza brenda Stefan Djokovich Couture, i nastavlja: „Trudim se ipak da cene budu pristupačnije, jer je motiv pored zarade, da to bude i dostupno ženama.”
Milica Opačić, modna kreatorka koja stoji iza brenda MO Premier, kaže: „Matematika je vrlo jednostavna, ja sam školovana dizajnerka za razliku od većine, 10 godina postojimo, koristimo uvozne materijale i imamo tri prodajna objekta. Sve to zajedno formira cenu”, istakla je ona i objasnila da su prirodni materijali standard do kojeg drže i da „ništa lošijeg kvaliteta ne dolazi u obzir“.
Pozvali smo i dizajnera Igora Todorovića koji nam je rekao da „ne želi da priča ništa za naš portal“.
Na kraju, i dalje nemamo odgovor na pitanje da li garderoba domaćih dizajnera zaista vredi toliko koliko košta. Jer mnoge od nas kao kupce ne interesuje priča o školovanju, ideji, ručnom šivenju, brendu koji je u razvitku ili nekoj marketinškoj epopeji. Interesuje nas šta dobijamo za svoj novac, ali i možemo li da kupimo stvari srpskih dizajnera jer ih želimo. Kako kažu – svaka roba ima svog kupca. Jedino što smo mogli da zaključimo je da oni koji nose komade srpskih dizajnera definitivno ne žive od prosečne srpske plate. Za njih imamo jednu molbu – uživajte i za nas.
Bonus video: Modni trikovi sa Nedelje mode u Parizu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
