Vedrana Pribičević je profesorka makroekonomije u Zagrebačkoj školi ekonomije i menadžmenta. Pošto je za hrvatske medije dala intervju o onlajn nastavi, na društvenim mrežama su počeli da je napadaju i vređaju zbog toga kako izgleda.
Vedrana je u Jutarnjem odgovorila svima koji je vređaju, napadaju i poručuju da mora da smrša i otkrila je da je zbog mržnje pomišljala i na samoubistvo. Prenosimo delove njenog teksta:
„Visoka sam 172 centimetra i imam 179 kilograma. Niko ne treba da mi govori da treba da smršam, kao da nisam sama to puno puta pokušala. Da, to je moj problem s kojim se borim gotovo ceo svoj život, ali puno je gori problem što me vređaju nepoznati.
Za potrebe ovog teksta, predlažem vam da zamislite sledeću situaciju.
Vlasnik ste kompanije koja se oglašava na društvenim mrežama. Na zvaničnim stranicama kompanije gde ste podelili neki stručni tekst iz medija u kojem je sagovornik ili autor vaš zaposleni, posetioci ostavljaju neprimerene komentare koji nemaju nikakve veze s tekstom, a tiču se na primer nekih fizičkih obeležja vašeg zaposlenog, i pozivaju prijatelje da urade isto.
Pročitajte još:
Šta u tom slučaju treba da uradite?
Treba li da zaposlite nekoga ko će te komentare brisati, jer posao ‘community managera’ na Facebooku je ipak da komunicira sa klijentima i odgovara na upite?
Treba li komentar da sakrijete ili obrišete?
Jeste li time povredili njihovu slobodu govora?
Odgovor na to pitanje je komplikovan. Ko je odgovoran za taj komentar, onaj ko ga je napisao, društvena platforma ili vlasnik stranice koji ga nije uklonio? Puno pitanja, malo jasnih odgovora.
Baš se to neki dan desilo meni.
Institucija u kojoj radim na Facebooku je objavila tekst iz novina o mom radu, a baš svi komentari ticali su se moje težine. Kada u tekstu koji napišem nema moje slike, komentari magično nestanu.
E sad, zamislite šta debeli ljudi proživljavaju na dnevnoj bazi, kolike sam bezbrojne poruke s uvredama dobila tokom godina, putem Facebooka, službenog mejla, čak i ručno pisane…“
Vedrana se zatim pita čime zaštititi „one koji su zaduženi da pročiste digitalni prostor od koncentrata ljudske zlobe“ i naglašava da se osobe koje na internetu vređaju nakon toga osećaju dobro i da ne snose nikakve posledice.
„Ali zašto bi smo se uopšte brinuli oko toga šta ljudi pišu na internetu, ili šta nekome govore? Učestali saveti su da ignorišete komentare i da će sve biti dobro. Pojedinac svakako može da razvije mentalne procese koji služe tome da racionalizuje ceo proces vređanja te ne dozvoli da mu to utiče na funkcionalnost.
Napad panike
Time svojoj okolini odaje utisak da je sve u redu, da se uspešno nosi s uvredama. I to je možda istina isprva, pogotovo nastavljate li normalno život, ispunjavate svoje obaveze, a vašoj okolini se čini da je sve u najboljem redu. A sve te uvrede, taložene godinama jedna na drugu, polagano kljuckaju po vašoj podsvesti. I onda se jednog dana probudite i imate napad anksioznosti što vam počne uticati na svakodnevni život.
Pročitajte još:
To vam dodatno ispliva u trenucima kada imate drugih privatnih problema, lične ili finansijske prirode… i onda vam se čini da je samoubistvo sasvim realna opcija. Bez preterane patetike, osećate psihičku bol, koja ne prestaje, te želite da jednostavno nestane. Mene lično u tom su periodu lepe reči koje su mi rekli plivači na bazenu gde sam plivala ujutro spasile.
Zamislite, nekome možete spasiti život s dve-tri lepe reči i osmehom. Kada sam rekla da me komentari drugih ljudi ne diraju, mislila sam da više ne plačem zbog njih i ne opterećujem se njima u smislu aktivnog razmišljanja o istim. Ali onda se pojavi tona internet licitatora koji pokušavaju iskamčiti od vas da vam je ipak stalo do komentara, da vas ipak diraju, jer da vas ne diraju, samo biste ćutali i odmahnuli rukom.
Da, diraju me komentari. Diraju me u hipotalamus, amigdalu i hipokampus! U mom mozgu postoji emocionalni repozitorij svih tih uvreda koje su se taložile godinama, svesnoj mentalnoj disciplini uprkos. Pokušavam se zaštititi tako da izbegavam mesta gde mogu dobiti takve komentare, ali nekad su me uvrede sledile i do mog „brloga“ u koji bih se sakrila poput kakvog uplašenog glodara – na primer, stizale bi na službeni mejl ili čak fizičkom poštom. Ćutala sam dugo jer jednostavno nisam znala šta da uradim s tim, neke sam pročitala, neke samo obrisala.
Trebao mi je objektivan posmatrač kojem sam sve mogla ispričati, ali ipak su mi na kraju trebali lekovi jer šteta je trajna. Umesto zaključka, dozvolite mi da ponudim dva pravila po kojima pokušavam živeti: prvo je pravilo da nikada ne napišem ono što ne bih mogla nekome izgovoriti u lice.
Drugo se pravilo tiče toga da se pre svake komunikacije s nekim uživo iskreno nasmešim, pitam ih kako su ako se poznajemo od pre i saslušam ih ako postoji neki problem. To ništa ne košta, a vredi puno.
Bojala sam se da se zbog zlostavljanja i sama ne pretvorim u zlostavljača
Ono što me zapravo najviše uplašilo je da sam i sama pre skoro četiri godine na jednom statusu ostavila jedan neprimeren komentar. I to sam uradila upravo u periodu kada sam primala te uvrede, imala puno ozbiljnih problema sa strane koji su nevezani uz broj mojih kila i kada sam pomišljala na samoubistvo.
U tom komentaru pretvorila sam se u one koji su meni pisali gadosti, zlostavljani je postao zlostavljač. I tada sam znala da je vreme da posetim psihijatra i da potražim stručnu pomoć.“
