Nas dve ne samo da imamo potpuno drugačiji modni stil, već smo postale i predmet šale među ljudima koji nas obe poznaju. Jedna je šarena i navučena na sajtove za prodaju polovnih stvari, druga svedena i oduševljena kad nabaci neki firmiran komad.
Pišu: Ivana Stojanov i Ana Kalaba
Ivana: Jedna kvalitetna stvar umesto 10 krpica
U cipelarniku i dalje imam jedne „Sergio Rossi“ papuče kupljene pre 20 godina koje su prošle sito i rešeto, na primer u njima sam prvi put vozila motor i štiklama grebala asfalt. I dalje su odlične.
Jednom prilikom umalo da propustim avion jer sam na aerodromu pištala, pa su me ostavili bosu u kabini, a te iste „rosice“ odneli negde, da vide šta u njima krijem. Vratili su se 20 minuta kasnije, dok je ona teta na razglasu već treći put prozivala moje ime, razočarani jer su u štiklama našli samo – čeličnu osnovu.
To je samo jedan od firmiranih komada koje imam, iako sam u poslednje vreme utanjila s takvom vrstom šopinga – delimično zbog stanja na računu, a delom i jer su poslednjih desetak godina cene kvalitetnih stvari toliko skočile da mi se vrti u glavi. Ono što je nekad bila italijanska cipela od 100 evra, danas je 400.
Pročitajte još:
Lovu koju neko potroši na 10 krpica, ja ću uvek dati na jednu stvar koja me obori s nogu. Ispostavilo se da kad god sam uradila drugačije, u prvom trenutku oduševljena što nosim gomilu kesa, pa sam „dobro prošla“ i imaću svašta da obučem, te stvari bih navukla jednom i onda ih ćušnula u dno ormara. A onda, tu su ona Gotje mantil haljina, Armani vuneni sako, Harli Dejvidson čizme, Caractere kožna haljina,…Da se razumemo – nijedna od tih stvari nema nikakav znak, slova, logo koji vrišti „gledaj me“. Potpuno su svedene, ali fora je što uvek kad ne znam šta da obučem one su rešenje, savršeno su skrojene, od materijala koji se ne deformišu valjda nikad. Bar meni nisu a traju – ne smem ni da kažem koliko.
Kad kažu konzumerstvo, ne pomislim na svoj garderober jer u njemu nema milion komada i zaista retko pravim šoping eskapade. Ne zanima me da onlajn ili oflajn nabavim 10 polovnih krpica koje ću nositi tri puta i onda nabaciti još 10.
U Beogradu skoro da ne kupujem ništa. Kad imam priliku, a to nije često, šoping obavljam u autletima u inostranstvu. Tu sam prošli put našla savršen kaput koji je sa 500 snižen na 100 evra. Taj kaput bi i iscepanu trenerku podigao na nivo „šampanjac i jagode posle lagane šetnje pored jezera Komo“. Samo sam njega kupila, iako su me iz izloga napadale majice od pet evra, džemperi od 15, farmerke budzašta i plastične torbe. Nije lako odoleti, posebno ako ceo život baš voliš modu i u prodavnicama ti uvek zaigra i oko i srce, ako često maštaš šta bi s neograničenim budžetom makar na jedan dan… Znam da odelo ne čini čoveka, ali ložim se na tu estetiku. Moja stvar, moj život, moj stil.
Ana: Nije šta nosiš, nego kako nosiš
Još kao klinka sam mislila da je markirana odeća za one koji sami nemaju baš mnogo svog stila. Dok su se devedesetih neke devojčice hvalile markiranim patikama dobijenim iz inostranstva, ja sam prekrajala staru odeću dodeljujući joj novi život mašnama od tila, kravatama i pojasevima, razmenjivala s drugaricama neke stare cokulice za koje se više i ne sećam čije su bile i ponosno ih kombinovala uz „hvala ti bako“ džempere (u mom slučaju: „hvala ti, Bajka“), jer mi je baš kul bilo da napravim kontrast.
I danas volim da eksperimentišem s odećom. I danas mislim da ono što nosim odražava ono što sam u tom trenutku. I danas nikakve etikete, pa ni modne, ne želim na sebi.
Pročitajte još:
Viđala sam žene od glave do pete obučene kao iz kataloga, koje su bile spremne da pljusnu celu moju platu za jaknu u modi i opet bi delovale jeftino, a s druge strane one koje su tvrdile da ceo njihov stajling nije koštao ni koliko ručak za dve osobe u Meku, a izgledale su kao sa piste. Neke od najzanimljivijih komada nalazila sam na buvljaku, obožavam da kopam po radnjama s polovnom i vintage odećom, na dodir procenjujem da li mi materijal odgovara, a svoje telo dovoljno znam da i bez probe procenjujem kako mi stoji. Igram se i ne tripujem se mnogo, jer neću mnogo ni platiti tu krpicu.
Osim toga, ako mi već sutra ne bude odgovarala – prodaću je preko sajta ili je menjati za nešto što mi više odgovara ili pokloniti drugarici kojoj mislim da će bolje stajati ili ostaviti pored kontejnera da pokupi neko kome je potrebna. To je moj mali lični otpor modnoj industriji koja nas mami da kupujemo odeću po besmisleno visokom cenama, koja nam govori šta je u trendu i koja nas uči da skupo znači kvalitetno. E, pa nijedan brend ne može da parira mojoj šivenoj maturskoj haljini, kakvu nema niko na svetu, i koja mi savršeno stoji i posle 20 godina.
Naravno, ne znači da nekad na buvljaku ili u second handu ne naletim na nešto markirano što mi se svidi, ali to obično registrujem tek kad ga kupim. I ništa mi slađe nego kad neki „modni stručnjak“ pohvali neku moju krpicu ili pita gde sam je našla, a ja njegov istančan ukus podržim podatkom da je kupljena za 100 dinara na rasprodaji u second handu ili dobijena za dž preko sajta za kupovinu i razmenu polovne odeće. Ne zato što želim da nekoga „poklopim“, već zato što mi je cela priča s markiranim stvarima otišla dođavola kad sam prvi put obratila pažnju na cene te fensi odeće i obuće i shvatila da sam ja po ceni jednog zaista interesantnog para cipela provela mesec dana u Indiji. Zaboga, koje cipele vrede tog iskustva?
Kvalitetne, reći će neki. „Jedne, ali vredne“. „Realno, to su cipele koje ćeš nositi ceo život“.
Uh… A, kakav bi mi to život bio da koračam uvek u istim cipelama, ma koliko kvalitetne bile?
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
