"Proučavala sam preko 200 dece i najuspešnija ​​imaju roditelje koji rade ovih 9 stvari"

Kada pomislimo na uspešnu decu, često zamišljamo đake sa svim peticama, sportske trofeje i upise na prestižne fakultete.

"Posle mnogo godina proučavanja preko 200 odnosa između roditelja i dece, shvatila sam da pravi uspeh dolazi od odgajanja dece koja su samouverena, emocionalno stabilna i povezana sa sobom i svetom oko sebe. Roditelji koji su ovo razumeli koristili su ponekad nekonvencionalne metode, dajući prednost radoznalosti, ljubavi prema učenju i emocionalnoj inteligenciji umesto društvenih očekivanja", piše Rim Ruada.

Ovo je devet stvari koje su radili drugačije od samog početka:

Radili su na sebi

Umesto da se stalno brinu o tome kako njihova deca reaguju na teške situacije, ovi roditelji su shvatili da njihov sopstveni način nošenja sa stresom oblikuje otpornost njihovog deteta. Oni su svojim ponašanjem modelirali mentalnu i emocionalnu snagu.

Nisu stalno govorili „Bravo!“

Umesto toga, podsticali su decu da sama procene svoj trud, govoreći stvari poput: „Treba da budeš ponosan na sebe“ ili „Baš si se potrudio/la – kako se osećaš povodom toga?“

Iako dobronameran, izraz „Bravo!“ može stvoriti zavisnost od spoljne potvrde. Ovi roditelji su pomagali deci da pronađu unutrašnju motivaciju i ponos u sopstvenim dostignućima.

Fokusirali su se na odnos sa detetom

Kroz kvalitetno provedeno vreme, aktivno slušanje i zajednička iskustva, činili su da se deca osećaju vredno, sigurno i shvaćeno. Ovo im je davalo samopouzdanje da preuzimaju rizike i napreduju.

Nisu kažnjavali decu

Znali su da kazna stvara ogorčenost i distancu, ali ne gradi veštine. Umesto toga, dozvoljavali su da prirodne posledice budu učitelj.

Na primer, ako dete zaboravi da uradi domaći, suočiće se s tim pred učiteljem – što je prilika da nauči odgovornost i rešavanje problema. Ovakav pristup jačao je osećaj odgovornosti i otpornost.

Nisu nagrađivali dobre ocene

Umesto da decu motivišu nagradama za uspeh u školi, negovali su ljubav prema učenju. Bez obzira na to da li je dete briljiralo ili se mučilo, trudili su se da pokažu da ocene ne definišu njegovu vrednost.

Više su cenili pitanja nego odgovore

Podsticali su decu da postavljaju pitanja „zašto“ i „kako“ umesto da se zadovolje samo „tačnim“ odgovorima. Tako su razvijali radoznalost i davali im sigurnost da preispituju pravila – što su osobine budućih lidera.

Dopuštali su deci da ih nečemu nauče

Bilo da je reč o rešavanju matematičkog zadatka ili objašnjavanju omiljene igre, ovi trenuci su deci davali osećaj važnosti. Puštajući ih da preuzmu vođstvo, roditelji su im pokazivali poštovanje i jačali im samopouzdanje.

Svakodnevno su čitali zajedno

Čitanje nije bila obaveza – bilo je deo svakodnevnog života. Bilo da su to slikovnice pred spavanje ili romani tokom lenjih popodneva, čitanje je postalo prirodan i zabavan deo njihove svakodnevice, podstičući maštu i ljubav prema znanju.

Učili su decu da prihvate svoje emocije

Emocije nisu tretirali kao nešto što treba „popraviti“ ili ignorisati. Kada bi dete bilo tužno zbog izgubljene igre, mogli bi reći: „Vidim da ti je ovo mnogo značilo. Teško je izgubiti nešto što voliš.“

Ovim jednostavnim priznavanjem detetovih osećanja, pomagali su mu da ih obradi i izgradi unutrašnju snagu.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram