Društvene mreže zavolele su sve generacije, dok klinci beže sa onih gde mogu da pronađu mamu, tatu, strinu, tetku... Razlog je vrlo često jer roditelji upravo na svojim mrežama dele fotografije svoje dece - bez da razmišljaju gde sve je te fotografije mogu da završe. Jeste li vi ikada razmišljali o tome?
Često sam se interesovala za tu temu postavljanja slika dece na društvene mreže. Iako razumem da ljudi svoju sreće žele da podele sa drugima, pitala sam se kako ne razmišljaju o mogućim posledicama. Posebno su me interesovala razmišljanja majki novorođenih beba koje i prve intimne trenutke dele na društvenim mrežama. Kad bih ih pitala o tome, rekle bi mi nešto u maniru: ‘kakve veze ima’ ili ‘zaključan mi je profil’, što mi i nije bio odgovor.
Ako decu uče da ne razgovaraju sa strancima, zašto se njihove slike plasiraju – tako da stranci mogu da vide?
Na internetu nema privatnosti
Velika većina nas nije upoznata sa zakonima privatnosti na internetu, kao ni načinom na koji internet zaista funkcioniše. U doba printskrinovanja, skrinšotovanja i daljeg deljenja fotografija, upitno je do koliko ljudi zaista neka fotografija stigne. Čak i ako vam je profil privatan, prijatelji probrani, i mislite da ste postigli visok stepen svoje sigurnosti na internetu – niste u pravu.
Svi tu grešimo, jer čak i kada pošaljete fotografiju nekome u inboks – ta fotka ostaje zauvek na internetu. Ko želi i ume da je nađe – neće imati veliki problem s tim.
Vreme je da stariji uče od mlađih, a ne obrnuto
U vrlo zanimljivoj epizodi podkasta ‘Život na srpskom‘ gostovala je Ana Mirković, psihološkinja i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije. U razgovoru na temu digitalnog nasilja, Ana tvrdi kako odrasli misle da stalno treba da edukuju decu na različite teme, dok je situacija zapravo obrnuta.
„(Mladi) imaju taj fazon da mnogo više promišljaju šta će ostaviti od tragova na društvenim mrežama… Znaju šta je socijalno prihvatljivo ili nije socijalno prihvatljivo”, tvrdi Ana.
Dok je kod starijih generacija to vrlo kraći proces: klik-slika-objava.
„Sve više učim od svojih klinaca da je vrlo intiman trenutak, npr. moja porodica u autu. Te čak i ako napravim super sliku koju ću podeliti sa bakama i dekama, tu sliku ipak ne bi trebalo da postavim na stori, jer oni misle da to nije za širu javnost. Ja od pre 10 godina sam mislila da je to sasvim kul i okej, jer nisam imala taj njihov ugao gledanja.”
Da li kačiti slike svoje dece na društvene mreže ili ne?
„Nemojte. Dok se ne konsultujete sa decom nemojte kačiti slike. Ako ste se slikali za porodicu – napravite porodičnu grupu pa podelite sliku. Jako je važno da ne delimo sadržaj za koji ne dobijemo eksplicitnu dozvolu da podelimo.”
Veliki broj roditelja deli podatke, fotografije, videe svoje dece, ne razmišljajući da tako kreiraju njihov digitalni identitet. Ana zato preporučuje da ne kačimo slike dece. Kao primer, dala nam je mogućnost da njihovi vršnjaci pronađu te fotografije, i tako deca postanu žrtve socijalnog zlostavljanja, postaju diskriminisani i isključeni iz društvenih grupa – a da roditelji uopšte nemaju svest o tome”, kaže Ana.
Psihološkinja Sara Ivanović je vrlo sličnog stava: „S obzirom na dostupnost svih sadržaja na internetu, gde je vrlo upitna privatnost, nije preporučljivo. Razumljivo je da to proizilazi iz potrebe roditelja da podele svoju sreću, dok je to za decu vrlo rizično. Nažalost, taj sadržaj se može naći na nekim problematičnim sajtovima.”
Ona savetuje da roditelji deci daju mogućnost izbora da li žele da budu na internetu ili ne, naravno kada porastu, ne kada su mali.
Šta ako su posledice ekstremni oblici digitalnog nasilja?
Šta ako su posledice upravo ekstremne, a vi toga niste ni svesni? Skoro sam gledala dokumentarac, i tako se još više zainteresovala za ovu temu – gde je objašnjeno kako se predatorima i pedofilima ‘servira materijal’.
Ono što vama deluje kao nešto nevino, ono što zdrava, normalna osoba vidi kao normalno, osoba sa seksualnim interesovanjem za decu – to može da pretvori u nešto perverzno. Tako u filmu objašnjavaju da roditelji lično svoju decu izlažu velikoj opasnosti. Ne radi se samo o uhodama, koje mogu da pronađu vaše dete onlajn i kontaktiraju ga. U filmu eksperti koji rade na istraživanju i uklanjanju dečije pornografije sa interneta, objašnjavaju da je predatorima nekada i dovoljna ‘samo’ slika deteta.
Oni fotošopiraju te slike, stavljajući lice nečijeg deteta na telo nekog drugog deteta koje ih interesuje. Ili jednostavno nage slike deteta koje je neki roditelj postavio – koriste upravo u svrhe plasiranja na ‘dark web’ u vidu dečije pornografije.
„Paradoks predstavljaju i deca modeli. Gde naravno, roditelj potpiše saglasnost, ali svakako su te slike ili videi sa reklama – javne i dostupne svakome ko ih ukuca u pretraživaču. Te slike mogu biti zloupotrebljene i ne moraju, ali su svakako dostupne. Problematično je korišćenje tih fotografija od strane pedofila, gde se od strane zakona više oni pozivaju na odgovornost, nego roditelji”, kaže Sara.
Možda bi svako od nas trebalo da izbroji bar do 10 i razmisli o nekoliko mogućih ishoda za objavljivanje neke fotografije. Tek tada treba da odlučimo da li da ipak kliknemo ono čuveno: ‘Objavi’.
***
Bonus video: Stvari koje često gubimo
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
