Jedna žena je za "Metro" podelila ispovest koja je podelila mišljenja jer se radi o veoma osetljivoj temi - neuspehu prilikom usvajanja deteta.
„Znam, to je nezamislivo. Neoprostivo. Koja bi se majka odrekla svoje ćerke? Prijatelji i porodica nisu verovali da ću to da uradim, bili su u šoku. Socijalni radnici su mi jasno iskazivali svoj prezir“, počela je svoju ispovest anonimna Britanka.
Devojčicu je usvojila kao bebu i smatrala svojom ćerkom, ali život s njom ovoj je majci bio nemoguć, pun straha i boli zbog ostatka njene porodice, prenose 24 sata. Ona i dalje preispituje svoju odluku i smatra sebe neuspehom, ali je više puta naglasila kako više nije mogla.
Pročitajte još:
Prenosimo njenu ispovest.
„Nisam uspela kao usvojitelj, nisam se dovoljno trudila. Da sam barem pohađala još jedan kurs roditeljstva, bila čvršća prema svojoj ćerki, bila doslednija. Socijalni radnik zadužen za naš slučaj rekao mi je da nađem način za ‘da preguram situaciju’. To su njegove tačne reči. Koliko god mi se život činio loš, trebalo je da stisnem zube i izdržim.
Ali, lakše je to reći nego učiniti. Kako bi iko mogao znati za pakao našeg svakodnevnog porodičnog života? Kako bismo mogli da pronađemo reči koje opisuju neprestani strah i bol u srcu? Dok je moja ćerka imala 16 godina, ona je izrugivala mog supruga, grizla ga i udarala, gotovo svakodnevno dovodeći ga do suza. Naša druga mlađa deca bila su prestravljena u njenoj blizini, uplašena da spavaju noću jer im je pretila svima da će ih ubiti u snu.
Pet dugih godina mi je svakodnevno slala poruke, govoreći mi da sam kriva za sve, kako će svima biti bolje bez mene, kako želi da sam mrtva, da je njena biološka majka uradila bolji posao nego ja, da je nikad nisam volela.
I uprkos svemu što je rekla i učinila, nikad nisam prestala da je volim. Volela sam je od trenutka kad je ušla u našu porodicu, od dana kad smo odobreni kao udomitelji, od kad je imala osam meseci i ušla naš dom.
Trpela je teško zanemarivanje, to smo znali. Ono što nismo znali je kako će to da utiče na njene odnose do kraja života. Nismo dobili posebnu obuku. Mislili smo da će ljubav biti dovoljna. Hranili smo je i oblačili, stimulisali i voleli. Napredovala je i cvetala. Kad su joj bile dve i po, iskoristili smo priliku da je usvojimo. Usvajanje nikada nije bilo dugoročni plan, ali kako bismo je mogli pustiti? Sve se činilo tako jednostavno i ispravno. Nismo dvaput razmišljali. Naši rođeni sinovi su je voleli. Bila je deo porodice puno pre nego što smo dobili taj formalni papir za usvajanje, kojeg smo ipak proslavili tortom. Ona je bila naš zrak sunca.
Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bilo je to nešto najteže i najhrabrije što sam učinila.
Pročitajte još:
Ona je bila naš izvor veselja, haotična i prepuna energije, ali i kreativna, brižna i društvena. Ali, kada se približila 11-om rođendanu, sve se promenilo. Počele su krađe, laži i verbalno zlostavljanje. Uzimala je tuđe stvari bez ikakve griže savesti, no najviše se usmjerila na mene. Rekli su mi da iskušava moju ljubav prema njoj, da je to bilo za očekivati. Nisam, međutim, očekivala da će me ona privući i odgurnuti, odbiti moju ljubav i pomoć, da će mi se iz dana u dan nagrizati samopoštovanje i samopouzdanje roditelja.
Nisam očekivala da ću se boriti za pomoć svih profesionalaca da me potom ponize na sastancima kad je odbila da učestvuje, a od mene se očekivalo da je ‘nateram’. Kao da bih je mogla ‘naterati’ na bilo šta! ‘Zašto joj dopuštate da se tako ponaša prema vama? Zašto joj dopuštaš da tako razgovara s tobom? ’Niko to nije shvatio. Niko nije razumeo. Prestala sam o tome razgovarati s većinom svojih prijatelja i porodicom. Jednostavno sam se osećala gore, kao da pravim galamu oko ničega. Hvala Bogu na nekolicini koji su bili uz nas.
Znala sam da nije ona kriva, ali nisam znala kako da joj pomognem. Nije želela da joj se pomogne. Kad je trebalo, predstavljala se kao divno dete. Doživljavana je kao ‘super’, a mi smo ‘problem’. Nismo mogli da pobedimo. Nismo pobedili. Naš dom i porodica, brak i mentalno zdravlje uništavali su nam se pred očima. Bilo je to zlostavljanje: zlostavljanje deteta prema roditelju. Emotivno. Fizički. Mentalno. Verbalno. Ništa nas nije pripremilo za ovo. Pre deset godina nismo imali kome da se obratimo. Zlostavljanje deteta prema roditeljima nije se ni spominjalo, kamoli prepoznavalo. Pokušala sam, ali niko nije hteo da me sluša.
Kad sam tog dana otišla u socijalnu službu, bila je to najteža, najhrabrija stvar koju sam ikad učinila. Nisam odustajala od svoje ćerke. Pokušavala sam nas sve spasiti (uključujući i nju). Nije verovala da ćemo to da uradimo. Mislila je da će moj muž popustiti i odvesti je kući. Rekla nam je da je više nikada nećemo videti ako to učinimo. Svejedno smo to učinili. Bili smo toliko očajni. Kad sretnem druge parove koji razmišljaju o usvajanju, nikad ne znam šta bih rekla.
Teško je ne usredotočiti se na negativne strane, jer zasigurno ljudi moraju biti spremni: ali kako mogu nekoga pripremiti na nešto što se ni ne mora dogoditi.
Međutim iako roditeljima poput nas pre 10 godina nije bilo podrške, čini se da se stvari možda menjaju. Kad sam na Fejsbuku dobila poruku od grupe Podrška za rast roditeljskog obrazovanja, to mi je dalo nadu za druge u sličnim situacijama. Sada moja ćerka i ja razgovaramo i viđamo se, ali naša veza majke i ćerke nikada neće biti ono čemu se ijedna od nas nada. Čeznem za još, ali suzdržavam se da se zaštitim. Moram. Sve u što se mogu nadati jeste da će možda jednog dana stvari biti drugačije.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
