Pre mesec dana prvi put sam postala mama. Rodila sam zdravu i predivnu devojčicu tešku 3,400 gr u porodilštu Narodni front.
PIŠE: Iva Parađanin
Dok sam ležala u bolnici oporavljajući se od carskog reza, popunjavala sam bebeću „Radosnicu“. Beba nije bila sve vreme uz mene, a ja sam morala nekako da kanališem buru emocija i koktel hormona koji se kuvao u meni. Došla sam do odeljka gde je trebalo da upišem glavnu vest koja je bila u medijima na dan rođenja moje ćerke. Čitam naslove:
U Kini od korona virusa zaraženo 25.000 ljudi
Na kruzeru blizu Japana zaraženo 14 Srba
Porodica preminula u snegu
Preskačem polje za popunjavanje, praveći se da naslove nisam ni videla. Možda će sutra biti neki bolji dan.
Međutim, lepa vest je izostala.
Pročitaj još:
Dok sam ležela u bolnici, Srbijom je harao grip i posete su bile dozvoljene samo na pola sata. Moj muž je morao da se obuče kao astronaut da bi video bebu. Nisam uspela da mu vidim osmeh. Sreću sam čitala iz očiju. No tešila sam se, uskoro ćemo izaći i sve će biti okej. Rana će prestati da me boli, bićemo sami sa bebom i uživati u danima i mesecima ispred nas. Povremeno će nas posećivati bake i deke, ujke i stričevi. Diviće se našem malom novom životu, maziće ga i svi ćemo uživati u bebećem mirisu koje će se širiti kućom. Najviše sam se radovala predostajećem proleću i šetanjama sa mojom novom najboljom drugaricom.
Bila sam nenormalno uplašena, nikad ranije nisam imala kontakt sa bebama, nisam držala bebu duže od dva minuta u naručju pre svoje. Plašila sam se njene mekane glave, nesigurnog vrata, tanušne kože, neartikulisanih pokreta koje je pravila ručicama ka meni, ispucalih bradavica, boje njene kake, neosušene pupčane vrpce koja je izgledala kao zli vanzemaljac. Osećala sam se nesigurno, pritisak mi je non-stop skakao od uzbuđenja, straha i brige. Misli su se kotile brzinom svetlosti, pred očima su mi se vrteli različiti scenariji koje nikako nisam mogla da obuzdam. Međutim, štreberski sam nabubala sve savete, istraživanja, i različita iskustva što mi je ulivalo malo više samopouzdanja, ali koliko sam uspela da skapiram sve se svodi na taj OKSITOCIN.
Ovaj hormon ljubavi i sreće ima veliku ulogu kako u porođaju kod kontrakcija, tako i kasnije u povezivanju majke i deteta, dojenju i uspostavljanju „klika“ između mame i bebe. Dakle, da bi moja beba bila srećna i spokojna ja moram da budem srećna i prenesem joj to. I bila sam i još uvek sam, samo što su se u tu sreću umešali ogroman strah, anksioznost i nervoza.
Uprkos tome što je doktor Branimir Nestorović ovaj virus proglasio smešnim, rekao da deca ne mogu da ge prenose i terao žene u šoping u Milano, proglašena je vanredna situacija, od pre nekoliko dana i zabranjeno kretanje tokom većine dana. Od tad bebu sunčam pored prozora jer nemam terasu, brinući se da li dobija dovoljno vitamina D koji je za ovo doba njenog razvoja neophodan i ključan. Kontrola nam je otkazana zbog situacije. Ne znam da li joj kukovi rastu kako treba, ne znam da li je dovoljno napredovala i ne znam šta će biti sutra, niti za nekoliko dana. Ne znam šta će biti kada ona napuni pet godina. Ili deset. Ne znam ništa i ta neizvesnost me ubija.
Pročitajte i:
„Samoizolacija je super“, mislila sam. Ionako sam svakako u mamećem karantinu, muž radi od kuće, može da mi pomaže. No ubrzo shvatam da moj strah nije sadašnji i nije instant, već je mnogo veći, ukorenjeniji, intenzivniji i osećam ga svaki put kad pogledam ili čvrsto zagrlim svoje dete, na trenutke poželevši da je stisnem jako, vratim kroz nedra u sebe i da tu sačeka dok se sve ne vrati na svoje. Razmišljam o respiratorima, ljudima koji su bolesni, onima koji su umrli, o ljudima koji moraju da rade, ženama koje se sad porođaju, savladava me i potapa negativni talas misli boje katrana, a u isto vreme telom struji i dudnji neizmerna sreća i ispunjenost jer sam postala mama i pred sobom držim najsavršenije i najtoplije biće na svetu. Ne umem da hendlam toliku dozu straha, a ni taj intezitet ljubavi, pa u isto vreme plačem i od tuge i od sreće.
Da li smem da je prošetam na kratko?
Gledam kroz prozor, ljudi šetaju pse, možemo valjda i mi na pola sata.
Da li da joj napravim masku od tufera?
Slučajno joj pipnem rukicu nakon što sam pipnula lift, hoću da umrem. Preseče me svaka njena nova bubuljica na licu, a kamoli ovo sve.
Uspavljujem je uz dečje glasiće Kolibrija koji pevaju „Molimo za finu tišinu“ dok ironično ta tišina vreba napolju. Prekidam uspavanku zbog konferencije na teveu.
Umesto taši taši tanana, učim je da tapše svake večeri od 20h.
Sati i sati video poziva sa bakama i dekama. „Slušajte kako prdi. Vidite kako je lepa kad se najede. Hajde Zarja kaži Ćaooooo“.
A onda briga o njima i novi strah.
Ne smem da budem nervozna, ne smem da budem tužna, ne smem da brinem, beba sve oseti.
Na Tviteru je neko podelio fotografiju porodilja iz Zagreba koje su sa svojim bebama u naručju izletele ispred porodilišta posle zemljotresa. Gledam tu sliku i mislim na sve mame koje imaju bebe u ovom trenutku ili će ih imati uskoro, a poznajem ih puno. Koliko su jake, borbene i velike. Shvatam da smo uprkos lomljenjima i strahu koji nas prožima ipak superherojke, a naše bebe mali heroji. Bez njih bi ovaj haos bio mnogo užasniji. Dopisivanja sa njima o grčevima, prdežima, kremama me spašavaju i svaki razgovor koji se završava isto „Hajde pa kad ovo prođe idemo u šetnju“ – umesto zagrljaja.
Juče su javili da je od korone umrla i jedna devedesetdvogodišnja baka.
Sat vremena kasnije beba mi se prvi put nasmejala svesno, pravo u lice i shvatam da smo samodovoljni mikrosvet i niko nam ništa ne može.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
