Volela bih da mi je neko sve ovo rekao, pa ću ti reći…
Skoro svaka mama posle porođaja dođe u onu fazu kada se pita gde je izgubila sebe i da li joj savest i moralni kodeksi dozvoljavaju da uzme i neki dan za sebe.
Loren Tam, mama dvoje dece i supruga vojnika, ispričala je svoje iskustvo na svom blogu The Military wife and mom, ali i otkrila kako se na kraju sve završilo.
„Pre nego što sam postala mama, zaklela sam se da neću biti TA mama. Ona koja ne može da ostavi decu i odvoji malo vremena za sebe. Ona koja nikad ne unajmljuje dadilju. Ona koja misli da niko drugi na svetu ne može da uradi sve kako ona može. Ona koja veruje da je petominutno šminkanje prirodnim proizvodima zapravo odmor.
A onda su prošle dve godine i shvatila sam da sam TA mama.
Naravno, tu i tamo sam odlazila na večeru sa mužem. Naravno, odvajala sam popodne da provedem sa drugaricama mnogo, mnogo puta. I naravno, svaki dan sam tokom tog perioda kada je trebalo da se odmorim, za vreme dremke, noćnog spavanja i samostalne igre raspremala i čistila stvari po kući.
Jednom za ove dve godine odvojila sam 24 sata da posetim prijateljicu u drugom gradu, dok je moj muž čuvao našeg sina.
Samo jednom!
Znam da je za mnoge od nas prilično normalno da se ne odvajamo od dece. Štaviše, imam prijateljicu koja je ne tako davno priznala da je prošlo osam godina pre nego što je uzela odmor na par dana bez dece.
Znam zašto mi je trebalo dve godine
Nisam sigurna tačno kada se to dogodilo. Možda kada je iz mog tela izašao moj sin. Ili se to možda dešavalo postepeno tokom vremena. Ili me je možda cela stvar sa ostajanjem kod kuće zaglavila u ovom smešnom načinu razmišljanja.
To me je nateralo da verujem da niko ne bi mogao da brine o mom sinu tako dobro kao ja. U glavi mi je bilo da će doživeti anksioznost onog trenutka kada odem. Mislila sam da će vrištati za mnom sve vreme, neće spavati i beskrajno će se loše ponašati.
Gurnula sam samu sebe…
Oko Božića prošle godine, dobila sam priliku da otputujem na poslovnu konferenciju. Bila je to šansa za mene da pobegnem, povežem se i razvijem svoj posao. Znala sam da moram na ovo četvorodnevno putovanje.
Trebalo mi je to, da me izvuče iz kolotečine ostajanja kod kuće, da se setim ko sam kao osoba van majčinstva i da se oslobodim sopstvenih strepnji zbog napuštanja deteta.
Rezervisala sam putovanje i nikad se nisam pokajala. Sve sam brzo dogovorila i završila. Bilo je vreme. Apsolutno sam morala to da uradim.
Putovanje se konačno približilo
Veče pre polaska, tokom pakovanja, donela sam odluku da ne budem „ludi“ roditelj koji ostavlja stranice i stranice uputstava. Odlučila sam da ne ostavim nijednu. Moj tata je – na kraju krajeva – već odgajio troje dece. Znao je da brine o detetu. Proveo je dosta vremena sa mojim sinom i sa mnom posmatrajući našu svakodnevnu rutinu.
Te noći sam rekla tati samo jednu stvar – koje je otprilike vreme za dnevne dremke i za večernje uspavljivanje.
To je bilo to.
Bez beleški.
Nema instrukcija.
Htela sam da se oslobodim ove smešne ideje da je moja briga JEDINI način na koji moj sin može da preživi dan.
Sledećeg jutra sam otišla u cik zore pre nego što se neko probudio. Verovala sam da će sve biti u redu. Da mogu da odvojim vreme za putovanje i da se ništa loše neće desiti.
Rezultati?
Duboko u sebi, bila sam sigurna da će biti problema. Bila sam ubeđena da će ovo biti borba za moje dete. Ali znate šta se zaista dogodilo?
Moj sin je uradio neverovatnu stvar.
Spavao .
Jeo.
Igrao se.
Bio srećan.
Tražio me je često, ali je objašnjenje da je „mama otišla pa-pa“, bilo sasvim dovoljno. Zvala sam dva puta da ga čujem, i to je bilo to.
Moj sin me sada voli isto koliko i ranije. Ne misli da sam loša mama što sam ga ostavila na nekoliko dana. On ne misli da sam sebična jer ulažem u sebe. On samo misli da sam ja njegova mama, koja ga mnogo voli.
A njemu je to dovoljno.
Voleo bih da mi je neko sve ovo rekao, pa ću ti reći…
Hajde.
Idi na put.
Zaslužuješ to.
Super ti ide.
I sve će biti u redu.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
