Bespelenaštvo je nežan pristup zasnovan na komunikaciji između roditelja i deteta, a svodi se na prepoznavanje detetovih potreba. Međutim, mnoge i dalje muči pitanje kako žene u najvećem delu nezapadnog sveta gaje decu bez upotrebe pelena.
Jeseni 1996. godine Ingrid Bauer je očekivala drugo dete. Tražeći najzdravije moguće rešenje za povijanje svoje nove bebe, ova kanadska majka slučajno je nabasala na nešto što ju je zapanjilo: u najvećem delu nezapadnog sveta žene gaje decu bez upotrebe pelena, pišu na sajtu Detinjarije.
Kako? Je li to značilo da se deca olakšavaju gde stignu, a majke za njima čiste? Ne, to se nije poklapalo sa onim što je videla na putovanju kroz Indiju – pored nje se satima vozila žena sa nepovijenom bebom u krilu i oboje su bili čisti i suvi. Kad je autobus jednom prilikom stao, žena je izašla i pridržala dete nad tlom. Dete je piškilo, a oni su se vratili u autobus i mirno nastavili putovanje.
Kontrola moguća od rođenja
Nekoliko godina kasnije Bauerova je napisala knjigu „Zbogom pelene“ (orig. Diaper Free), u kojoj ne samo da je dokumentovala sopstveno iskustvo odgajanja dva deteta bez pelena (kasnije je rodila još jedno, koje je takođe odraslo nepovijano) već je navela i mnoštvo primera i istraživanja iz naučne literature u prilog jednostavnoj činjenici: deca su od rođenja spremna da koriste nošu, ve-ce šolju ili neki treći sud, po vašem izboru. Drugim rečima, ona su savršeno svesna svoje fiziološke nužde i sposobna da je kontrolišu.
Pročitajte još:
Ali nama su lekari rekli…
Reakcija većine roditelja u Srbiji na ovu tvrdnju slična je onoj među zapadnjačkim roditeljima: „Ali nama su lekari rekli da dete neurološki nije dovoljno zrelo! Da nema kontrolu na sfinkterima i da je čak psihološki štetno terati ga na nošu pre pune dve godine!“ Rasprava mama iz Srbije se onda obavezno proširuje i na to kad je čije dete prestalo da koristi pelene, a u celu priču se dodaju i detalji vezani za samostalno sedenje kao neka vrsta takmičenja.
Mit o dečjoj nespremnosti
Bauerova je otkrila da je u korenu zapadnjačkog mita o „dečjoj (ne)spremnosti da koriste nošu“ to što su početkom 20. veka u Americi bile vrlo popularne (i preporučivane od lekara) prisilne metode ranog navikavanja deteta na korišćenje noše. Strogi rasporedi, klistiranje i slični postupci kasnije su dovedeni u vezu sa psihičkim problemima ljudi odgajanih na taj način.
Bebe znaju da sačekaju
Bespelenaštvo je, međutim, nežan pristup zasnovan na komunikaciji između roditelja i deteta. U biti se svodi na prepoznavanje detetovih potreba i blagovremeno reagovanje. Kao što su male bebe kadre da nam saopšte da su gladne ili umorne, da im je hladno, neudobno ili bučno, tako su u stanju da nam signaliziraju kad im se kaki ili piški. I verovali ili ne, deca gajena bez pelena (ili uz njihovu proređenu upotrebu) već u prvih nekoliko meseci nauče da sačekaju onih nekoliko sekundi koliko vam je potrebno da ih odnesete do noše. No, zašto bi se neko mučio, kad je lakše ostaviti dete u jednokratnoj peleni nekoliko sati?
Prednosti bespelenaštva
Neke od prednosti bespelenaštva su:
– zdrava koža bez pelenskog osipa
– neometano varenje i odsustvo grčeva
– zdravlje i higijena genitalija
– bolja komunikacija između roditelja i deteta
– ušteda novca
– manje zagađenje životne sredine
– lako osamostaljivanje u korišćenju klozeta
Pritom je vrlo važno zapamtiti da, mada se deca rađaju sa mogućnošću da kontrolišu obavljanje nužde, ako ih stalno povijamo, ona vremenom tu kontrolu izgube. Savremeno navikavanje na nošu svodi se na to da decu iznova učimo onome što smo ih prvo naučili da zaborave, a praćeno je frustracijama i roditelja i dece. Nasuprot deci na Zapadu, koja neretko godinama po skidanju pelena nastavljaju da mokre u krevet, mali bespelenaši počinju samostalno da koriste klozet otprilike kada prohodaju (sa 12 do 18 meseci), i to bez ikakvih teškoća i posebnog učenja.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
