Ne žele i ne vole svi ljudi isto. To je valjda trebalo da shvatimo davno i da ne podrazumevamo da neko želi isto što i mi.
I valjda, što sam starija i zrelija, više volim da se sa ljudima nađem oko onog što nas povezuje, a ne oko onog što nas deli, ali je takođe deo odrastanja i to da uvidiš da je baš magija u tome što ne vole i neće svi isto, pa da onda polemišemo.
Gledam sebi biološki najbliže, i koliko smo u stvari različite moja sestra i ja – ja bih se davila u morskim plodovima, u kozicama, dagnjama, repovima jastoga, a njoj se gade, ona voli leto, a ja više volim jesen, I sve je to legitimno i sve je super, dok god neko ne podrazumeva šta bi neko trebalo da radi i da voli.
Znate ono kada na televiziji u vremenskoj prognozi kažu – uskoro nas očekuje nešto lepše vreme. Za koga lepše? Ima ljudi koji vole zimsku idilu ili smetove, opet drugi vole omorinu i da se dobro oznoje, da im sunce prži telo kao ribu na roštilju, da im se lanena košulja zalepi za leđa, treći vole klasično rascvetalo proleće, optimistično i ružičasto. Pivo u parku, tekas jakna preko ramena. Šta onda znači lepše vreme? To je malo arbitrarno, složićete se.
Ja volim oluje, volim i vetar i kišu, možda će neko reći da sam neka namćorasta, mrzovoljna osoba. Ali nije tako, barem ne uvek, ja samo najviše volim kad je vazduh svež, volim košavu, volim dramatiku velikih talasa, miris soli, kad sam na moru, volim kada vetar očisti prljavi grad, kada kiša spere štroku, volim miris tla posle kiše, mozak mi bolje funkcioniše, misli su mi bistre na mojoj omiljenoj temperaturi od 20 stepeni.
Asocijacija na ovu temperaturu su mi jesenja putovanja u Trst ilI Prag, ne znojiš se u farmerkama i tankoj jakni ili mantilu, čista radost, ako pitate mene. Ali ne pitaju svi mene, a i zašto bi? Svi vole drugačije.
Većina ljudi koje znam najviše voli proleće, jer je najumerenije. A opet, korovi ambrozije, cvetanje i raspršavanje, alergije tada su najjače, kijanje i oči koje suze. Leto je takođe mnogima omiljeno, putovanja na more za najveći broj ljudi, osim za one koji idu u egzotiku u januaru, lubenice, dinje, lagana garderoba. Ali da, tu su i nesnosni komarci i vrućinčine.
Onda dolazi jesen, koja ako ste meteoropata nije baš vesela, jer je mračna. Za mene je ona zlatna i prelepa, i mogu da nosim i kratke čizme i ešarpe i sakoe, dunje zamene dinje, to mi se dopada, kao i to što sam u jesen uvek posebno nadahnuta da radim, da pišem, da započinjem nešto novo i uzbudljivo. A i tad mi je rođendan.
A onda zima, hladno, noć padne u tri popodne, gar, loženje, bljuzgavica, veliki računi, pokrij se ćebetom preko glave i ćuti, ili idi na slavu da probaš sve sitne kolače. A opet, sve ima i svoju lepotu i to ja, namćorasta, što sam starija sve više shvatam i osećam, i svako mi je vreme lepo i ima ono nešto što ga čini posebnim – teksas jakna, lubenica, francuska beretka, novogodišnji praznici. Sve volim u stvari, i ako sam dobro raspoložena nema tog vremena koje će to pokvariti, a ako nisam dobre volje, neće mi pomoći sunce i kokteli sa flamingosima i suncobrančićima.
Većina ljudi oko mene volelo bi da ima kuću sa baštom. Ja imam kuću sa baštom, ali sam ja osoba koja bi najviše volela mali elegantni stan. Mojoj ličnosti odgovara mali stajliš stan na drugom spratu četvorospratnice od tamne cigle okružene borovima, u širem centru grada. Ne treba sebe zavaravati i ubeđivati u nešto, treba sebe upoznati i priznati sebi kakav si i za šta si. Većina ljudi koje znam priča o tome kako je jedan od ciljeva imati kuću na moru i brodić i tamo provesti starost.
I o tome govore kao da je to neki univerzalni san čovečanstva. Ja ne želim da imam kuću na moru, ja ne želim da imam još jednu obavezu da neki prostor čistim, sređujem i o njemu brinem. Ja želim da brinem o što manje stvari. Ja hoću da svakog leta i zime idem na novo mesto, tamo gde nikad nisam bila, tako da bi mi kućica na moru bila samo balast. Širom sveta je milion kućica na moru koje mogu da iznajmim i tamo budem dvadeset dana. Pa sledeći put na drugo mesto…
Ja podržavam ljude koji to žele, ali ja nisam od tih, ja nisam ništa bolja ili gora od njih, samo meni kao pozadina na kompjuteru nikad nije stajalo more i plaža, iako nemam ništa protiv njih. Meni se više sviđa da mi pozadina bude neko srednjevekovno utvrđenje, nemirno more ili ponajviše neka visoka planina, psiholozi bi štošta imali da kažu. Najmanje od svih kolača volim čokoladne, a podrazumevano je da većina populacije voli baš te.
Zato mi je lepo da razgovaramo i da shvatamo koliko se razlikujemo i koliko je ta različitost zapravo bogatstvo. Jer nije loše da ja odem na letovanje kod prijateljice koja je baš silno želela da ima kuću na moru, pa je kupila, nije loše da neko ima na jesen mene da mu po kiši i vetru završavam poslove po gradu, i da onda sednemo na kolače, pa da neko naruči čokoladni sufle, a ja lenju pitu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
