Treba otići i maknuti se tu i tamo.
Kad vidim kulu Genex i uđem u suludi promet tamo ispred Novog Beograda na putu od granice s Hrvatskom – meni svaki put ponovo zaigra srce.
Znam, apsolutno se živciraju svi koji u toj gužvi idu s posla i gube vrijeme, ali meni je to znak da sam se vratila svojoj drugoj kući. Ne mogu da se ne veselim. Još kad prođem Brankovim mostom, pa mi s lijeve strane pukne pogled na Kalemegdan, a s desne na Beograd na vodi – ja sam baš sretna.
Vratila sam se. Kad me neko vrijeme nema, ja počnem jedva čekati da opet dođem.
Nedavno mi frendica, onako pokunjeno, na kraju puta kaže: a sad povratak u stvarnost, idemo doma. Nervozna je, ne da joj se. Ja sam s druge strane uzbuđena, jer pazite ovo – moja stvarnost je totalno dobra. Ja se vraćam nečem što mi je super.
Čeka me moj ugao Takovske i Cvijićeve, fantastične pljeskavice, kvartovski kafići, live rock bandovi koji sviraju doslovno u mojoj ulici. Nije modro more, nego sive ulice, ali meni je taj osjećaj puno bitniji od scenografije.
Ima taj jedan film Mikea Leigha – Secrets & Lies- gdje glavna glumica Cynthia, koja živi u raspaloj kući i s disfunkcionalnom obitelji – kupi ležaljke za plažu. Stavi ih u svoj raspali vrt i legne pijuckajući koktelčić (iako je lagano na ivici da je alkoholičarka). I tako ležeći na zubatom engleskom suncu usred sive provincije industrijskog grada kaže – eh, ovo je život!
Sve je u oku promatrača. Meni je ovaj grad apsolutno i dalje prekrasan. Iako možda nije toliko zelen i zrak nije neke kvalitete – ali njegova me energija i ulice i dalje opijaju.
Ali ima jedna caka – treba otići i maknuti se tu i tamo, da bi se cijenilo ono što gledaš svaki dan. I naučiš to cijeniti.
***
Bonus video: Saveti čoveka s najlepšim dvorištem u BG za uređenje terase
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
