To mogu samo ja

A tome je doprinela jedna ideja koju nisam čula od mnogo ljudi, a ja sam je smislila, volim je i primenjujem – ono što mogu i drugi, a ne samo ja – ne interesuje me. Da prevedem na jednostavniji jezik – ono u čemu sam najbolja, ili ono za šta barem tako mislim, e, na to ću da stavim akcenat, a ono u čemu sam osrednja ili loša, ili ista kao drugi, to me ne fascinira i to ću napustiti.

Baš razmišljam pre neki dan o silnim zgodnim ljudima oko sebe. Zašto je planeti potrebno da i ja budem zgodna? U redu, ako sam u nekakvoj formi i ako sam laka na nogama, to mi se dopada, i to može, ali stvarno nije neophodno da budem savršena po opšteprihvaćenim uzusima, čak i da skinem stomak, to niko ne bi primetio, primetila bih ja i to je sve, eventualno bih lakše ulazila u farmerke.

Zašto sam ikada u životu mislila, a mislila sam, da sam bolja, lepša, da sam vrednija ako sam fit? Više me uopšte ne brine ništa od tih koncepata i to je tako divno. Gledam sliku na kojoj su zaokružene deblje butine i ono meso na leđima, ono mesance u koje se useca brushalter. I to je ružno i treba da bude odstranjeno.

Tako kaže slika i tako kažu neki koji misle da je nepristojno biti debeo. Pored milion drugih gorućih problema nekome je nepristojno da ste debeli. Umesto da se kaže da to možda može uticati na vaše zdravlje, da proverite vrednosti holesterola, da idete na plivanje ili trening iz zadovoljstva, da probate, jer je oslobađajuće i relaksirajuće, ne, oni kreću sa time da je imati salo nepristojno. U na svim frontovima nepristojnom vremenu, malo sala je nepristojno i debeli ljudi su nepristojni.

Gledam tu sliku i markirana nepristojna masna mesta. E pa baš me briga, to sam ja, i ne samo da sam to prihvatila jer moram, nego mi je lepo i ženstveno i volim to mesance, ono je divan i ljubak deo mene. Ja svakako nisam najlepša osoba, nisam ni najružnija, ali nisam ništa posebno, bar fizički i eto, ko me voli verovatno me voli zbog moje ličnosti, humora, ludila, zaista uzbudljivih ideja, zabave, eventualno se nekom mogu dopasti moje oči ili noge, ali za mnom se ne pada u nesvest i ok sam sa tim. B

aš je oslobađajuće ne biti najlepša, a biti interesantna, možda nekom zanimljiva, baš je divno kad sam uredna, kad obučem nešto novo i lepo, nešto čisto i široko, u čemu mogu da pustim stomak, da ne grčim svoje telo večno, da ga pustim da živi. Taj neko ko i misli da sam lepa ne zna koliko sam zapravo lepa dok me ne upozna, jer bih rekla da sam osoba kod koje preteže dobro, da imam baš zanimljivu ličnost i da bih se družila sa sobom, da sam neko drugi.

Uzbuđuju me stvari koje mogu samo ja, a da smrša verovatno može svako. To nažalost znamo, jer smo mogli da vidimo jadne ljude u ratu i logorima. I onda se potreseš i trgneš i pomisliš koliko si srećan što na tvojim koskama ima malo mesa. Volim ono što mogu samo ja.

Ljudi mogu da pišu knjige, mnogo bolje nego što je moja, ali niko ne može da napiše moju knjigu, moju mogu samo ja. I to je moj doprinos svetu i taj neki specifičan kvalitet. I niko drugi ne može da rodi moje dete, to sam mogla samo ja. Ne privlači me ono što mogu i drugi, ne vuče me, ne bih u to ulagala energiju, već sam demoralisana ako umesto mene može neko drugi, a da se razlika ne primeti.

I iza ovoga nije nikakvo samoljublje. Naprotiv. Iza ovog je jedna fina duhovna ekonomija, zadovoljstvo i zen, što i vama želim.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram