Dostojanstvo

Stav 06. mar. 202214:43
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Ne znam kada se desilo to da mi se dostojanstvo kao vrlina, kao ljudska osobina popne tako visoko, pa čak dođe i na prvo mesto. Sve drugo je, čini mi se upitno, sve je kvarljivo, sve se može dovesti u pitanje, ali to dostojanstvo sija, sija posebnom elegancijom, to je neki metalik mustang, bilo da mislimo na životinju ili na automobil.

Biti dostojanstven sažima sve što volim. A teško je biti takav u silnim kompromisima i istrčavanjima, drugi ljudi, pa i mi sami pred sobom padamo, jedan pogrešan korak i već smo ljigavi, prevaziđeni, bedni.

Verovatno niko nije sve vreme dostojanstven, čačkamo nos kad smo sami, navlačimo kod kuće čarape sa rupom, nadnosimo se nad hranu, mrvimo i punimo kiflicama želudac, ogovaramo, mljackamo, sitne smo duše. Čak i oni ljudi kojima se divimo su ljudi od krvi i mesa, koji bi nas, da ih stalno imamo na oku, silno razočarali. No ipak, neki su ljudi dostojanstveniji nego drugi. Jednostavno je tako.

I ja baš umem da ih prepoznam, valjda zato što mi je ova osobina nešto što tako cenim. I nije sve u bogatstvu i lepoti, mada su mi, kada sam bila mala najdostojansvenije izgledali upravo takvi ljudi, mamina drugarica sa kožnim lakovanim salonkama, velikim kao čamci, sa elegantnom šnalom, ljudi sa ogromnim naočarima, suzdržani ili kul ljudi, ljudi sa panamskim šeširima i koktelima, koji izgledaju bogato, a ne moraju biti.

Dostojanstveno su mi izgledali oni koji ne moraju da se ponižavaju, a kako sam rasla to dostojanstvo je počelo da se širi i prelazi na baš razne ljude, na one sa bistrim pogledom i podignutom glavom, na mog prodavca jabuka kožara sa pijace, i na onog drugog Zlatiborca koji donosi belo kukuruzno brašno u providnim kesama, pa se zezamo da mi je to diler.

Mama moje drugarice mi je jednom na kafi priznala da su i ona i njena mlađa ćerka nekako obične i da su im gestovi i pokreti nezanimljivi, a da su ta moja drugarica i njen tata obdareni prirodnom elegancijom u poketu, da nekako vladaju svojim telom, da se lepo nose, da im to ide spontano, da su samim svojim postojanjem, bez upinjanja i truda – dostojanstveni.

To dostojanstvo je za mene kao flaša dobrog pića, esencija voća, staklo saliveno u jednom dahu, tečnost koja svetluca, nešto tako fino i zaokruženo. I kao što mi je ranije ova osobina delovala kao nešto što se vidi samo u posebnim situacijama, oseti samo kad neko nešto pravedno odluči, bude dosledan, preseče kako valja, sad sve mislim da je to dostojanstvo kako živiš svakog dana, kako uzimaš korpu u prodavnici, kako hodaš gradom, kako gledaš u ljude dok prolaziš ulicom, neka jasnoća, samosvest i blagost.

I vidim to često, nije istrebljeno. A ne izbegavam da gledam sugrađane u oči, čak mogu da kažem da to radim često i rado, da, iako cinik i neko ko ne voli da je u stalnom kontaktu s ljudima, onda kad dođem u dodir sa njima volim da budem nežna i srdačna, da budem draga i dostojanstvena.

Na umu imam i to da nismo večni i da će mi biti drago da jednog dana kada me ne bude, neko kaže da sam dostojanstveno živela, da sam se dostojanstveno nosila, a misliće na moje rečenice, kimonoe, naočare, posturu tela, ali pre svega na taj neki unutrašnji kvalitet, nešto neuhvatljivo, a toliko zavodljivo.

Dostojanstveno je živeo, dostojanstveno je umro. Uvek pomislim da je to zato što je neko umro u svojoj postelji, u snu, okružen knjigama, istorijom, enciklopedijama i rečnicima, lampama i novinama. To su sve te moje moždane konstrukcije, ali zapravo je ovo svojstvo prilično neuhvatljivo.

Ali sija, sija kao kad sunce sija kroz prepečenicu dok dostojanstveno i svečano nazdravljamo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram