Išla sam ulicom, slušala radio, a onda se niotkuda pojavila ta pesma, koja me je vratila decenijama unazad, u jedno specifično stanje uma, u vrlo rano detinjstvo, i mogla sam da se setim tačno kada sam je slušala i šta sam tad radila.
Imala sam oko sedam godina (u daljem tekstu otkriće se i kako znam koliko) i volela sam da se mama, tata i ja odvezemo u grad, parkiramo na Andrićevom Vencu i onda šetamo i idemo na picu na parče, što je tad bio apsolutni hit ili pljeskavicu kod Leskovčanina u Balkanskoj. Ono što nisam volela je da mama i tata odluče da moramo da svratimo da nešto pogledaju u nekoj prodavnici, najčešće prodavnici štafova, alata, nameštaja. Tada sam se silno dosađivala, a te posete ovakvim prodavnicama trajale su beskrajno dugo. Mama i tata bi se tada posvetili potrazi za tačno onim što im treba, a ja sam bila bez kontrole, potpuno puštena da sama istražujem prodavnicu i sve njene uglove. Prodavci bi bili zauzeti mojim roditeljima, pa sam imala vremena da se na miru dosađujem, da ne radim ništa, ali nisam bila nervozna, nisam ih dozivala, plela im se oko nogu, shvatala sam da moram neko vreme da budem tu. I čak sam i uživala u toj silnoj dosadi i tumaranju po prodavnici.
A zašto dosada? Zato što me uopšte nisu zanimale ugaone garniture koje nose bumerska imena – Vesna, Slavica, Mirjana. Zato što su mi bile nezanimljivi semplovi kože u različitim bojama i moja mama koja upoređuje nijanse budućih naslona za stolice sa već postojećim štokovima, nije me bilo briga kakav će se kupiti tepih, a moji su mogli da provedu i po pola sata upoređujući debljinu tkanja, kvalitet, materijal. Nisu pomogli ni egzotični nazivi posteljina – Kenija, Knosos, Kordoba. Sve mi je to bilo nezanimljivo i htela sam da idem kući, ali opet, nisam htela nikog da požurujem. Dobila si pljeskavicu, možda čak i kolač, sačekaj da mama i tata vide šta im treba. Možda baš ova lampa.
Setila sam se kako sam iz silne dosade, dok su mama i tata birali garnišle ili garnišne (mislim da je dublet), legla na gomilu naslaganih tepiha, onih klasičnih persijskih i da je tada na radiju krenula baš ta pesma, koja me je i vratila u 1990. godinu – It’s only love benda Simply Red. Svima će nam mnogo značiti ona pesma Something Got Me Started koja će se besomučno puštati kao podloga za najavu programa Trećeg kanala, ali sećam se baš ove, baš It’s only love, čežnjive i seksi, a kul, kako dopire sa radija u prodavnici u kojoj se ja valjam po tepisima, a roditelji i prodavačica mere dužinu itisona.
Nikad nisam specijalno volela Simply Red. Ima te muzike koju ne slušaš aktivno, nego koja je jednostavno tu, u prodavnici, u taksiju, na radiju. Kad sam bila mala moji su na putovanjima slušali Vaya con Dios, Krisa Riju, Gipsy Kings i mnogo toga što će mi godinama kasnije postati asocijacije na naša putovanja, na Lastvu Grbaljsku, mesto Radanovići ili na granični prelaz Evzoni, pretopiće se jedno u drugo i zauvek povezati, iako ih niko zapravo ne bi povezao. Sva ta muzika bila mi je dosadnjikava, kao što mi je bilo i dosadno da tumaram po prodavnicama, pa sam to ipak radila.
A sada mi se baš dopada ta muzika, prija mi, i to ne zato što je to nostalgija za bezbrižnošću, mitologizacija detinjstva, zato što je ta muzika zapravo dobra, nego sve to zajedno, taj amalgam, ono što muzika više nego druge umetnosti može – da zavrti vremensku mašinu i vrati nas u konkretan dan, sat, pa i trenutak. To jedino mogu još samo mirisi i ukusi.
Ova pesma vratila me je u to neko ljubičasto beogradsko predvečerje, u kome je na radiju pevao kovrdžavi crveni tip, na kioscima novine koje su pisale o muzici, pa i o njihovoj, predvečerje u kome nisam znala u kom smo delu grada i kako bih se sama vratila kući, da tata ne vozi, predvečerje u kome sam ja mala devojčica, ali osećam da je taj trenutak možda nešto što će mi biti zanimljivo sa protokom vremena jednog dana. Tada nisam volela ni taj bend, ni tepihe. Nimalo me nisu interesovali. Bile su to neke stvari za odrasle, staračka zanimacija. A ovih dana razmišljam, baš mi prija ta muzika i baš volim tepihe.Osuševljavaju me tuđi dobri, najrazličitiji tepisi, pogotovo preko tamnog parketa ili brodskog poda. Baš mi je gušt da odem u salon da biram tepih, njegove šare, teksturu, tkanje, čvovore. A bogami mi ne smeta ni kad na radiju počne It’s only love, What’s A Woman, On the Beach ili Trista pena.
Naprotiv.
***
Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
