Ne mogu ni da nabrojim koliko puta u životu sam čula „nemoj tako da sediš” ili „skupi malo noge, tako ne sede devojčice”. Nije da uvek nosim suknje i haljine, pa da je to neki faktor. Niti sa svojom visinom od metar i dve šumske jagode i nožicama malo krupnije jazavičarke mogu da smetam nekome ko sedi pored. Ali zato, kada pored mene u autobusu sedne rmpalija od dva metra i 100 kila, u meni vri - skupi noge druže, tako se ne sedi.
Sezona je borbe u autobusima. Borba za mesto za sedenje ili mesto pored prozora, a u špicu – ona da nađeš 10 centimetara slobodne šipke za koju se tako čvrsto uhvatiš kao da ti život zavisi od toga. Verovatno malo i zavisi. A moja borba s muškarcima koji sede raširenih nogu, bez preterivanja svaki dan broji novu rundu.
Čekam autobus malo posle pet posle podne na stanici kod autoputa. U svakoj traci, kola su nanizana kao biserna ogrlica, ali umesto bisera su neki smrdljivi martini od kojih jedva da može da se diše. Čelopek je, u ustima ukus auspuha i čekam prokletu osamnaesticu bar 20 minuta svaki dan. Sa nekim optimizmom da ću čak i da sednem, jer šta zračiš to i privlačiš, zar ne?
Čuje se škripanje starog harmonika-autobusa i svesna sam da ulazim u usijanu kutiju u kojoj sigurno da ima 50 stepeni. Uvek ista misao mi se vrzma u glavi – treba uzeti kola, ne vredi. Snimam da su otvoreni prozori, izgovaram Oče naš, nekoliko mantri, brojim unazad do deset i u ulazim u vozilo. Ima mesta za sedenje! I to dva, jedno pored drugog. Zadovoljna, sa pobedničkim osmehom, sedam do prozora i čeprkam po cegeru tražeći telefon.
Stani, stani, stani! – čuje se glasno i vozač ponovo otvara vrata od autobusa. Ulazi muškarac, ne mogu reći buckast, ali vidi se po stomaku da voli da cirka pivo. Visok. Nije košarkaš, ali visok. Pih, moraće da sedne pored mene.
Izvinjava se, kulturan znači, i pita da li je slobodno mesto. Klimnem glavom – već osetim da će blizina njegovog tela da mi digne temperaturu na 80. Snimila sam već da ima nekih tridesetak godina, malo jače i pitam se da li će biti kulturan saputnik. Seda. Dobro je, nije previše krupan, sedište je taman širine njegove karlice. Ima malo šira ramena, ali okej, povući ću se malo do prozora i tako izbeći nevoljno trenje njegovog ramena o moje. Laknulo mi je, izgleda da ću ovu vožnju ipak izgurati.
Mislim se, eto kako nas dvoje sad uspostavismo kompromis i prećutni dogovor je postignut. Tela nam se ne dotiču, što u letnjem periodu kada su nam ruke, ramena i noge ogoljene, predstavlja veliko olakšanje. Možda i previše razmišljam o svemu tome, ali ja jako cenim svoj lični prostor. Ipak, desilo se ono najgore – raširio je noge.
Razumem da je muškarcima nekad nezgodno da sede skupljenih nogu. Ali kako im nije glupo da toliko rašire noge da se moja desna butina, sad već skroz nagnuta ulevo, dodiruje celom dužinom sa butinom mog trenutnog saputnika?
Ne mogu reći da bi mi ova situacija zimi lakše pala, ali bar nosimo pantalone. Ovako, tačno mogu da osetim tip dlaka na njegovim nogama i od toga se ježim. Bilo da su kovrdžave i mekane, svetle i dugačke ili je gospodin fudbaler, pa me malo bockaju jer je nedavno obrijao noge – sve je neprijatno.
Sada već osećam znoj. Jeza me prolazi. Naš zajednički znoj sliva se niz nogu i u meni budi osećaj besa. Moraću da reagujem. Tako analiziram svog saputnika. Da li mi izgleda kao svađalica, da li možda tuče svoju ženu pa zagledam šaku tražeći burmu ili neke tragove rane od udarca. Pretvaram se da sam Šerloka Holms i deduktivnom tehnikom pokušavam da razaznam da li bi ova moja molba mogla biti uslišena ili pak izazvati burnu reakciju. Ipak sam žensko i podsetimo se da osećaj ugroženosti od muškaraca i strah od napada uvek čuči negde u uglu našeg mozga. Zato ova analiza mora da bude temeljna.
Deluje mi kao okej lik, iskreno. Nije nešto moderan, ima ranac što mi je u tom trenutku nešto značilo, jer eto nije baš onaj što sve nosi po džepovima i uvek mu se vide dve velike budže na kukovima. Tako shvatih da nema opravdanja da jedan mlad čovek ugrožava moj lični prostor grejući me svojom butinom. Nakon bar 15 minuta razmišljanja o svemu, smislila sam kako ću mu se fino, a opet odsečno obratiti. Otvorih gubicu i taman da zaustim: Izvini, možeš li da skupiš te noge?! Autobus staje, vrata se otvaraju i čovek ode.
Nema veze, zauzeću se za sebe drugi put.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
