Nepredvidive stvari znaju da se dese u internet dimenziji naših života, pa često tako uskrsne i ono što smo mislili da je zakopano. Raduju me ta nepredvidiva mala uskrsnuća. Skoro se tako povampirio stih jedne moje pesme iz „Vežbanke za strah“. Pesma se zove „Okrutnost utehe“ i vrlo je kratka. Menadžerka društvenih mreža mog izdavača ponovo ju je okačila, zapala je za oko nekome ko sa okrutnošću utehe živi, a koja ima određenog uticaja i od tad se provrtela na nekoliko praćenijih profila.
Pesma kaže: U brdima gore šume// a tolike vode niz strmo brdo // stoje nepomično.
Danas te boli ono// što će sutra biti // plodna zemlja.
Desilo se da se taj stih ukazao baš kada sam pomislila da dugo nisam napisala ni jednu pesmu. Kada sam se uplašila da me je nadahnuće zauvek prošlo, da sam ga možda uspavala antidepresivima ili prosto više samo nemam rana iz kojih bi mogla da potekne.
Onda se desila „Okrutnost utehe“, a ja sam se setila kome i kada sam je napisala. Dobar prijatelj preboljevao je bolan raskid sa dečkom. Svaka moja reč utehe delovala je jadno, šuplje, nedovoljno, prazno pa na kraju i okrutno. Najokrutnija bila je činjenica što njegovu patnju niko nije mogao poneti osim njega. Sećam se, terapeutkinja mi je jednom prilikom čitala pesmu nekog skandinavskog autora u kome se baš to objašnjava. Kaže otprilike – ti možeš hodati pored onog koji pati ali ne možeš hodati za njega.
Tolike vode niz strmo brdo, stoje nepomično. A on gori. I sve što ja u tom trenutku mogu da uradim je da ga gledam i govorim mu kako će nekada nešto ponovo na toj zemlji biti.
Vratio mi se taj osećaj saosećanja, ključni zapravo za pisanje poezije. Saosećaj sa drugim, sa svetom, sa prolaznošću. Međutim, poezija mi se definitivno konačno vratila kada sam shvatila da je 16. juna godišnjica smrti jednog neukrotivnog predivnog mladog čoveka koji je otišao naizgled svojom voljom.
Svaki put kada naletim na njegovu fotografiju ili kada me misao odvede u pozorište a samim tim nekako i do njega, poezija se stvori. Sve vezano za njegovu lepotu i njegov talenat, pa na kraju vezano i za njegovu smrt bilo je neobjašnjivo i neuhvativo. Svaki put kada pomislim na njega, iako nismo bili bliski, već smo se znali prilično površno i iz viđenja, u meni nešto probudi svako moje perceptivno čulo za poeziju, za nesagledivost, za poimanje dubine, za poimanje onostranog.
Nije ovo nikakva glorifikacija i poetifikacija samog čina, depresija je bolest koja se mora ozbiljno shvatiti i malo nas se od nje uspešno leči jer smo imali sreće da naletimo na dobre lekare i dobre psihoterapeute i nedozvolimo joj da nas ponese.
Ono što hoću da kažem je prosto, da su neki ljudi kakav je bio on, zapravo sami poezija. Neuhvatljivi. Beskrajno oplemenjujući kada ste u njihovom prisustvu. Kao i svaka dobra poezija otvaraju nove svetove ali kao i svaka dobra poezija ne mogu biti tu onda kada se nama prohte, neke nevidljive sile upravljaju time kada nam se ukazuju. I kao i nadahnuće dolaze tek povremeno terajući nas da se pomučimo u tome da njihovo postojanje utisnemo u svoje.
Ipak, jedno je sigurno, ljudi-poezija su neporolazni. Oni su ono što jasno osećamo i vidimo tek kada zažmurimo i pogledamo ka unutra.
Dok god je života i dok god je smrti, poezija će živeti u međuprostoru, međudimenzijama, proredima između prstiju, vremenu između udaha i izdaha. I tamo će biti, zauvek, naši su strahovi uzaludni.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
