Izlazak sa samim sobom

Ovaj termin bi zapravo značio da sebe samu ili samog vodite u izlazak, da landrate gradom, da sprovodite sastanak sa sobom. Svako od nas to radi ponekad, samo je lepo kad smo toga svesni i kad osetimo da smo u zenitu tog izlaska, da traje i da nam prija, da možemo da definišemo tu srećnu zgodu. Ja stalno masturdate-ujem, ako ništa, a ono zbog posla, sama odlazim na filmske projekcije i pre ili posle njih idem da nešto lepo pojedem. Ipak, tu su često i kolege novinari i onda oni kvare auru mog solo izlaska.

Ipak, novi sastanak sa samom sobom dočekao me na horizontu u sredu, dan kad obično ne radim, ali i dan kada je moje dete prvi put trebalo da spava u vrtiću. Ne samo sat ili dva, sad će dete provesti u vrtiću punih šest, a ja nemam nikakve zakazane obaveze i mogu da se vratim kući da čitam ili pišem, da spavam ili kuvam, gledam film ili usisavam.

Polet deteta je zarazan, pa mi je njegovo skakutanje po slovima azbuke u dvorištu vrtića malo pred devet ujutru ulilo dodatnu energiju u noge i u vidike i, ostavivši ga, krenula sam niz Bulevar, sa idejom da prvo nešto doručkujem, a da onda odlučim na koju ću stranu. Tu, na Bulevaru je red ispred jedne pekare, stajem u njega, jer imam ideju da jedem najbolje kifle, punjene sirom i maslinama ili klot, crne, integralne sa golicom. Neću da gubim vreme, sad kad ga imam toliko, pa puštam jedan podkast, koji se tiče gastronomije i njenih veza sa modernom umetnošću, posle toga su mi na čekanju još tri emisije, ali lagano, vremena ima, ovaj dan koji se svojim slobodnim vremenom nametnuo je tek na početku. Sir curi iz kifle, evo i masline, osećaj je kao da sam negde na Mediteranu, a ustvari sam na Lionu, pa na Đermu, odlučujem da ne idem poznatim ulicama, mada su mi sve poznate, nego da vijugam i gledam kakva je to nova pametna zgrada nikla pored vile iz tridesetih. Krošnje me umiruju, lišće titra, divno je i sveže, vazduh je prihvatljiv, kažu mi moj nozdrve, koje ume da se lako nadraže. Dete je srećno i na sigurnom, kifle su do pola pojedene, jogurt čeka u torbi, golice koje popadaju usput su za ptice, možda ću posle svratiti na kafu. Već sutra u ovo doba biću na poslu, neće biti ovako svakog dana, ali danas je pravo vreme za izložbu prijateljice, jer za to nikako neću imati vremena popodne. Telefon mi pokazuje da već šest kilometara šetam, fotografišem fasadu i malu klupu pored nje, kao da sam turista, turista u svom gradu, pa sam opazila nešto fotogenično, instagramično, neki prizor neobičan i unikatan.

Primećujem da je baš velika gužva, s obzirom na to da je radni dan. Ovo su ili nezaposleni ili penzioneri ili oni koji, kao ja rade nekad kasnije. Ili možda najbolje, oni kojima je posao mobilan, pa im dozvoljava da izađu na sunce, kupe sebi sladoled, prođu kroz park. A park kod Palasa je prepun, izgleda da se snima neki film, brojna je ekipa, ali ja ću to posmatrati iz prikrajka, iz muzeja, gde sam sama, jer je tek jedanaest, tek je otvoreno, jedina sam, ceo muzej samo za mene, dovoljno vremena i dovoljno prostora da se pogleda i da se zaista oseti. A posle toga verovatno ću nešto ponovo jesti ili kupiti da ponesem, nešto lepo i za mene i za dete, muž će doći kasnije. Da li je za mene i moje ješno dete dovoljna jedna porcija tajlandskih nudli? Bojim se da ne, ali da li uzeti dve? Onda i knjiga za koju dobijam popust, jer je blago oštećena, govori o snovima, tumači ih, ali nije sanovnik, nego sve sa naučne strane, arhetipi, nesvesno. A snovi su mi luđi nego ikad, zabavniji, kao kratki filmovi, to mora da je zbog magnezijuma koji pijem, kažu da on baš ume da podstakne sve to. Kupujem i detetu knjigu, muzičku, o muzici sveta, pritisneš i onda kreće sirtaki ili marijači ili havajska muzika. To mu je za srećan polazak u vrtić.

A onda dolazim tamo, nekoliko krevetića zbijenih jedan uz drugi i pet glavica kako spavaju bezbrižno, puštajući nas da zarađujemo, jedemo kifle punjene sirom i maslinama i ponekad izlazimo sami sa sobom.

***
Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta