Iz druge ruke

Objasnili su mi da je to nešto što su uzeli na granici, jer za to nije bilo papira. Nije to nikakva prljava roba, samo nije bilo papira i eto tih nekih mantila ili pantalona kako nesrećno vise u izlogu radnje koja, za razliku od drugih ne krije poreklo.

Eto, zaplenjeno je, uđite, izvolite, jeftino je, služite se.

Mnogo mojih prijatelja kupuje i second hand, i pronalaze neverovatne komade sa potpisom Mirjane Marić ili Armanija. Ja ne samo da nisam ljubitelj druge ruke, ja nisam ni talenat, jer kad god da sam se nacrtala na nekom buvljaku ili pijaci, ne bih našla ništa.

A paradoksalno, kad iste te stvari vidim u nekom kontekstu, na živom telu drugarice, ja se oduševim i zapitam odakle joj to. I onda sledi odgovor da je to sa nekog buvljaka, gde je samo fora da dođeš mnogo rano i da pripremiš pedeset ili sto dinara, da se cenkaš i ni pod razno daš trista.

Ne znam, nisam talentovana, i ne idem. Pobegla sam i od krš sintetike koju šiju maloletnici u Bangladešu, svoje poverenje i pažnju poklonila sam Turcima i ariljskom pamuku. Ariljac obavezno, kupujmo i podržavajmo domaće, ali one domaće koji takođe pritom ne terorišu radnike. Ne može čovek više da bude miran nikako, stalno podržava neko izrabljivanje. A onda pomisliš – ako se ja isključim, pa onda deca u Bangladešu neće dobiti ni ta dva dolara.

A Turci, Turci su super sa materijalima, viskoza i pamuk, malo elastina, odlično. Znam da sam ostarila od kad gledam sastav, a ne samo kroj.

Nemam mnogo istomišljenika, ali ponekad se nađe neko ko takođe ne bi voleo da nosi nešto što je skinuto sa nekog pokojnika, koji nije njegova stajliš baba ili naočiti kicoš deda-ujak, štofovi i kragne. Ja se odmah ospem, ma koliko da nešto operem, pa sam odustala od ove vrste kupovine, iako podržavam svoje prijatelje koji vole i koji se kunu u drugu i treću ruku.

Opet, jedno su mi i buvljaci, a drugo organizovane second-hand prodavnice koje niču okolo, i to na vrlo skupim lokacijama u centru grada. Kako im se isplati? Tako što idu kamioni i tone zaplenjene robe, verovatno tako. A ljudi kupuju.

To me dovodi do dva zaključka – ljudi možda zaista razmišljaju o održivoj modi, o kupovini nećeg već nošenog kao stavu, ali mislim da većina kupuje tako zato što je jednostavno jadna i siromašna. Sve je u redu, ja samo nisam navikla na to.

I da, možda samo ne znam da je ono što sam kupila peta ruka, a ona to jeste, a ja se ne ospem, jer sve ide iz glave i ja sam licemer. Ali onda krenem kući i vidim neke radnje koje se zovu Najrobi ili Kinšasa, i ne prođe mi kroz glavu ideja nesvrstanih, nego to da su te krpe stajale sve na nekoj prljavoj gomili, isto kao i one tabože sa markom.

Ni italijanske marke više nisu italijanske, to jedino u Modeni da odeš kod nekog starog obućara, ako mu nisu srušili radionicu, pa da naručiš cipele po meri, ili sako od tvida. A ako njih nema, šta onda? I šta je onda rešenje?

Sam šiti, a pre toga ući u trag poreklu materijala. Nisam toliko paranoična, a ni dokona, samo naglas razmišljam o temi, kao i o tome koliko je depresivno što je lokal koji je do pre nekoliko meseci bio pekara sad pogrebno, i to ono što se reklamira da ekspresno, eksluzivno, profesionalno.

Znam kakva su vremena, ali pustite me s pogrebnim, ja bih pogačicu i jogurt.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram