Nakon što je više žena za „Vreme“ progovorilo o zlostavljanju u Petnici, matematičar i pisac Vladislav Radak je na svom blogu podelio svoje iskustvo, koje je doživeo kao polaznik ove institucije. Drugarica ga je zamolila da glumi njenog ljubomornog dečka, dok je odlazila kod čoveka optuženog za zlostavljanje. Radak je otvoreno priznao da je o tome ćutao, kao i svi ostali polaznici, ali i nadležni. U razgovoru sa njim, pokušali smo da osvestimo pogubne, mračne obrasce koji su doveli do strahote u Petnici – ali i o tome šta možemo da promenimo da se to više nikada ne bi ponovilo.
„Drugarica me je obavezala na zakon ćutanja koji sam ja prekršio 18 godina kasnije, shvativši da je taj zakon nešto što može da dovede u opasnost generacije koje dolaze“, govori Radak za naš portal.
U to vreme, on je bio dečak od 15 godina, pripadnik jedne talentovane zajednice, koja se držala zajedno i s ponosom upijala sva znanja koja su im neosporno pružana u Petnici.
Ipak, iza kulisa se odvijalo nešto mnogo mračnije, okruženo zidom ćutanja. Vladislav se prisetio svoje perspektive tinejdžera kom se drugarica obratila za pomoć – danas može da razume svoje tadašnje reakcije. A upravo ta perspektiva pomaže nam da shvatimo u kakvom su položaju bila deca u Petnici.
Razotkrivanje predatora
„Ono što je meni i dalje živo u sećanju je da mi je prvo palo na pamet je da se ona sama nekako uvalila u to. Mi već tu imamo knjiški primer kako su mladi od strane predatora uvereni da su oni sami krivi. Osoba, u ovom slučaju čovek koji je optužen da je zlostavljao maloletnice u Petnici, je argumentovanim, prikrivenim govorom nagovorio da je to dobro. Ja sam, kao njen prijatelj, razumeo da je ona verbalno pristala na taj ‘ugovor’ i da bi sada želela da izađe. Razumeo sam da moramo da iskoristimo našu lukavost kako bi smo rešili to. Kada smo taj problem rešili, mi smo kao svi mladi želeli da se to što pre završi. Mislili smo u tom trenutku da je najbolje da više nikada ne pričamo o tome“, govori on.
Ta tinejdžerska solidarnost značila je da se oslanjaju jedni na druge, sami protiv celog sveta.
„U tragičnom momentu smo mi sebe, kao polaznici, možda nepotrebno izolovali kao podgrupu koja treba da se sama brani. I tako mladi smo prepoznali da nam autoriteti neće pritrčati u pomoć – što nikad nećemo zapravo znati“, dodaje.
Turbulentna vremena u Srbiji takođe su doprinela tome što ništa nije rekao roditeljima.
„Nisam pričao sa roditeljima iz prostog razloga što, verovali vi ili ne, je tada to bio najmanji incident. Rođen sam 1987. godine a to je podrazumevalo da sam prve korake u školi proživljavao kroz situacije u kojima su moji prijatelji bili izbodeni zbog patika, da su drugi bili kidnapovani, a devojčice su bile presretane po ulici. Tada smo mislili da smo dobro prošli“, iskren je.
Ali, teret istine nikako nije smeo da padne da leđa polaznika, već nadležnih koji su verovatno makar načuli šta optuženi radi. Radak smatra da je prijateljstvo Vigora Majića i optuženog doprinelo atmosferi ćutanja.
„Vigor Majić jeste bio u prijateljskim odnosima sa optuženim, a on je to i sam priznao – da su prijatelji iz detinjstva. Došlo je do toga da su ljudi koji su odgovorni potpuno zavedeni svojim prijateljima – ili ne mogu jasno da vide, ili potpuno ignorišu eksplicitne situacije, ljude koji su spremni da nešto prijave. Naravno, kad se neko takvo dešava na čelu, sasvim je jasno da ljudi koji se nalaze ispod rukovodstva nisu spremni da se pobune i priznaju da se nešto ozbiljno dešava“, kaže Radak.
Zašto ćutimo
Nažalost, svesni smo da zlostavljanje u Petnici nije izolovan slučaj u Srbiji. Klupko se sada odmotava, ali je mnogo vremena moralo da prođe i mnogo društvenih promena je moralo da se dogodi pre toga.
„Mi kao pojedinci smo trenirani i naviknuti da ćutimo. U Srbiji važi zakon ćutanja – da se ne bude drukara, da se govori javno o problemima. Institucije koje skrivaju zločine, zlostavljanje i represiju su zapravo samo posledica društva. Kad ostavite prljave sudove u sudoperi, i ne pridajete im pažnju, pružate mogućnost da se bakterije razvijaju. Slično se dešava sa institucijama – ukoliko ne prijavljujete i sankcionišete sve što smatrate da je nepravedno, ne možete očekivati da će institucije da se spontano reformišu“, objašnjava Radak.
Pisac je mišljenja da obrazovanje nije dovoljno da zaštiti decu, već ipak sve mora da krene od porodice – što je u mnogim slučajevima jednostavno nemoguće.
„Činjenica je da se obrazovanje jako sporo menja, to je jedan Titanik koji ako loše manevrišemo može da potone. Obrazovanje neće rešiti probleme, pa moramo da koristimo arhaičan način – poverenje, razumevanje i otvorenu komunikaciju u porodici. To je ono što sam ja imao sa svojim roditeljima, ali malo koji moj vršnjak je mogao time da se pohvali. Čak sam i ja u razgovoru sa roditeljima došao do zaključka da su postojale neke tabu teme. Ali ne mogu svi da računaju na to – imao sam kolege u Petnici koji nisu imali porodicu. Mnogi su dolazili iz srednjoškolskih domova. Dolazili su iz malih sredina u velike, pa komunikacija s roditeljima nije bila idealna“, ukazuje Radak.
Velikani ili opresori?
Petnica je bila odskočna daska za mlade naučnice, ali je uprkos tome neke izneverila i traumirala. Položaj žena u nauci je oduvek bio težak, iako se danas to ubrzano menja.
Nauka više nije muška oblast, ali čeka nas još rada i ohrabrivanja devojčica, koje još uvek u svim udžbenicima vide pretežno muška imena.
„Mislim da se trudimo da objasnimo našim nasledicima, dečacima i devojčicama, da pored toga što u udžbenicima stoje samo muška imena oni treba da budu svesni da istoriju pišu pobednici. U slučaju nauke, pobednici su sami sebi dodeljivali nagrade – muškarci muškarcima. Ali smo uspeli da dokažemo da sve žene i devojke koje su se krvavo borile da bi njihove knjige bile izdate su podjednako vredne. Istorija je prepuna muškaraca, to teško možemo da promenimo, ali to možemo da uzmemo sa dozom sumnje“, kaže Radak.
Mnogi od tih muškaraca, o kojima pisac govori, bili su užasni ljudi, a njihova zaostavština je nesumljivo i danas vredna. Taj oštri kontrast je za Radaka jedno od najvećih pitanja našeg doba. Imamo primer Pikasa, koji je zlostavljao žene sa kojima je bio u emotivnom odnosu.
„Kada vidite Gerniku, vidite delo koje je promenilo tok ljudskog društva. Ali svaki muzej bi trebalo da ima i eksplicitnu edukaciju o samom umetniku. Nijedno delo nije vredno patnje nekog običnog čoveka. Gernika već postoji, bilo bi loše da je spalimo jer je Pikaso bio užasan čovek. Ali nijedna buduća Gernika nije vredna patnje ili poniženja nekog čoveka“, smatra on.
Isto tako, ni najvažnije institucije našeg društva nisu vredne ljudske patnje. Jedini put je reforma. U slučaju Petnice, konačno je imamo. Direktor je podneo ostavku, a tužilaštvo radi svoj posao.
„Danas želimo da izgradimo koncept nove Petnice gde će saradnici i vođe seminara biti prvi koji će biti spremni da pomognu mladim ljudima oba pola“, zaključuje Vladislav Radak.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
