Simultano

Stav 17. okt 202111:29
Podeli:
Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Idem na posao i prolazim pored Opštine, čuju se trubači, već ih vidim, samo ih je dvojica, nema orkestra, ali kao da oni nadomešćuju sve. Evo zore, evo zore… Izgleda da čekaju mladence.

Radni je dan, biće to malo venčanje, takve su i prilike, i tako i treba, turbulentno je vreme. Uvek je turbulentno vreme, ali sad je gore.

Možemo se setiti bombardovanja, stariji i rata, ovog i onog, kaže Bajaga – svakih pedeset leta izbije rat. I manje od toga, jer simultano ih traje nekoliko i tako uvek. Ta simultanost je nešto što me je u tom trenutku štrecnulo, kao da mi je postalo u trenutku izoštrenije.

Da, ovde je svadba, nekakvo veselje, makar i portabl-radost, njih dvoje, troje, četvoro i mali ručak da se obeleži, a u isto to vreme pun autobus ljudi svakog dana umre, a tek koliko se njih bori za život.

Da, to je uvek tako. I u najsrećnijim vremenima u kome nemamo ovakvu pretnju, koja ne prestaje i koja mutira i ubija, i tada svakog dana umre neko ili se sahrani, svakog dana se rodi ili venča. I tako je to, to je sve ono što obavlja matičar, pa imamo matičnu knjigu rođenih, umrlih i venčanih.

Evo zore, evo zore… Sve je simultano i to je prirodno, ali to me i plaši. Kao da ne hajemo jedni za druge, a opet, i ja se tako isplačem, pa to neće nikom pomoći. Osim, možda meni, biće mi malo lakše. Dobro je dobro se isplakati nekad. Gledam svoje dete, kako lepo spava kad se isplače, kad iscrpi i poslednji atom i onesvesti se, padne na jastuk i bude tako mirno i spokojno.

Sve ide simultano od kad je sveta i veka. Oduvek sam se pitala zašto tako ne učimo istoriju u školi. Da uzmemo kartu sveta i da, dok nam profesor objašnjava mikensku kulturu, ja pitam šta se u tom trenutku dešavalo u Africi, da povežem kako neki naš Nemanjić gradi manastir sa Majama i Inkama, jer da, to je taj trenutak u vremenu i prostoru, a nikad ih ne povezujemo.

Daj mi da povežem sve te simultanosti, jer da, sve je istovremeno, i život i smrt, i avganistansko-sovjetski rat koincidira sa disko muzikom, i moje putovanje u Firencu, slana karamela i Ufici galeriji dešava se u isto vreme kad i talas jadnih ljudi koji beže glavom bez obzira od rata i smrti.

Tako i ja pomalo i uživam u trubačima, jer ja baš volim trubače, i moji baba i deda su se upoznali na prvoj Guči, a opet imam i grižu savesti, i mogla bih da legnem tu gde sam i da plačem, koliko ljudi se bori, koliko je onih kojih nema zbog ovoga što smo dozvolili da nas satre. I onda se smirujem, ulazim u neutralnu zonu, jer prolazim pored lanca kozmetičkih proizvoda i razmišljam da li mi treba mat pesak ili svetlo bež puder.

Sigurno mi ne treba karamel. Karamel nikako, to mi je pretamno. Možda mi treba samo karamel u mleku, ono kad istopiš šećer i staviš unutra mleko, to je odlično za grlo, a grlo boli, više ne znaš zbog čega. Zbog svega, verovatno.

Sutra, dok kad bude vreme za ručak, divan, onaj koji pravim lagano, promatrajući svaki krompir kao eksponat, biće sahranjen jedan od mojih omiljenih profesora. Simulanost sveta me plaši, iako znam da je to tako bilo oduvek, i da je sve kombinatorika događaja ovde i tamo, da su iste godine kad sam se ja rodila umrli moji omiljeni Duško Radović i Hulio Kortasar.

Valjalo bi se smiriti, to ću da uradim upravo tako što ću uzeti njihove knjige, one me uvek umire, uvuku me u svoju priču, u svoju dinamiku, bude mi lepo, budem srećna što sam živa, pa da mogu da čitam, da mogu i da se lepo isplačem kad mi dogori, jer je sve, i lepo i ružno i dramatično i uzbudljivo – sve simultano!

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram